Cover

БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ЧОВЕК

 

Био једном један Човек

 

 

 

 

I

 

 

Био једном један Човек. Приметио да му се из дана у дан шаке повећавају, а у грудима га нешто болно стеже. Био је убеђен да му се то срце смањује, док за шаке није имао идеју. Питао се чиме је заслужио такву обрнуту пропорцију, али одговор није проналазио. Једино што је успевао да примети је да што су му жеље бивале веће, бол у грудима постајао је све јачи, а шаке шире. Одлучио је да то не може тако и решио да натера Природу да направи скок – задовољиће све своје незадовољене жеље, иако је то чак и у теорији немогуће. Таквих је жеља било и много и мало у исто време, јер Човек нема шта није пробао и где све није био. Посисао је све замисливе сокове задовољства, па повероваo да ће, када буде искапио последњу кап, бол престати а срце се вратити на пређашњу величину.

Док је тако размишљао, пролете једна птица и посра му се на главу. Помисли Човек: „То мора да је знак од Природе!”, или му се можда неко с висина руга. Није ни та Природа цвећка, зна он, воли она грдно да се наруга и напакости људима. Погледајте само урођене аномалије и грозне болештине; а тек ударени у главу, шта ли тек они могу да направе! Уосталом, немогуће је да му се Природа руга, кад је он њен миљеник. Па, није ли усрећио толике жене? Све сами мултипли оргазми! Он, виртуоз у пружању задовољстава, просто је неопходан човечанству, наиме, женској популацији. „Да је васиона жена, вриштала би за мном.“ На ту помисао прободе га снажно познати бол у грудима и он јаукну.

Снага воље и вера у то да је он мезимче Велике Мајке нису му помогли да бол отклони нимало, те је почео озбиљно размишљати о томе да ипак посети лекара. Једино није знао како да му саопшти свој чудновати проблем. Надао се да ће га шаке одати, па неће морати много да објашњава. Али, шта ако он само умишља њихову величину? Не, то дефинитивно није био посао за лекара, већ пре за неку врачару, или врача. Убрзо постаде уверен да га је нека од оних љупких жена које је свакодневно немилосрдно трошио – уврачала. Сети се једног познаника који беше опседнут окултним наукама, те одлучи да му, усред ноћи, бане на врата, ненајављен.

Ноћ је била без трунке месечине. Новембар месец. Град обавијен густом маглом. Врач je поседовао салон у престижном кварту у ком се стицао сам крем тога града, као и државе: угледни наркомани са естраде, викендаши с политичке сцене, алкохоличари из позоришног и филмског света, умишљени сликари и сликарке, балерине које хонорарно раде у ноћним клубовима и приватним јавним кућама, корумпирани лекари што оргијају с малолетницама у изнајмљеним становима по радничким предграђима, похотне силиконске жене тајкуна, аморални уредници, фудбалери-пастуви, порно певаљке, разни квази-ови-они, једном речи, такозвани ВИП-овци. На том се месту, дакле, стицао златни пресек те магловите метрополе.

Док је бауљао по мрклим магленим улицама, чинило му се како непрекидно чује неко церекање. Тај смех допирао је час из једног, час из другог правца, час одозго, а час из саме земљине утробе. Смишљајући, кроз тмину, уводни говор за врача, одједном набаса на раскошну капију од кованог гвожђа. „То је та капија. Лепа и страшна!” Онога часа када је кроз њу прошао, церекање престаде. Одмахнуо је руком, одбијајући да о томе размишља и приписујући чудновату појаву свом тренутном менталном стању и нервози због ове касне посете. Човек је знао да је окултиста ноћобдија и да сигурно не спава. Ипак, нису они били баш присни пријатељи, чак је постојала и извесна нетрпељивост, још из раних младићких дана. Сумњао је Човек да је разлог томе то што је био лепши и самим тим привлачнији супротном полу: умерено висок, косе светлосмеђе, благо заталасане, аполонске грађе, савршено извајаних прстију на рукама, очију смеђих и ни по чему посебних, али зато погледа који распаљује женска срца. Jедан од оних за које се каже да немају уста, али им је управо то давало посебну драж, наговештавајући перверзне пољупце. Високо чело, оштар нос повијен надоле, увек децентно обучен.

С друге стране, његов познаник мучки се трудио да надокнади све што му је Велика Мајка ускратила. Он засигурно није био њен миљеник. Зато је почео да се бави окултним наукама – то је био најлакши начин да разголити жену. Као што фотограф, са задњим намерама, покушава телу да удахне душу не би ли тело стрпао у свој кревет, тако и окултиста женску душу разголићује да би дошао до тела, а мушку до новчаника. Окултиста је у почетку гледао својим другарицама у шољу и био за њих право чудо – мушкарац који зна да гледа у шољу! Често им је пружао утеху тако што би сам заменио мушкарца из шоље ког нису успевале да освоје, или који се још не беше појавио. Касније је прешао на гатање са обичним картама, наставио с таротом и рунама, а онда на хиромантију. Била је то савршена прилика да их ухвати за руку, осети њихову кожу, пулс, дах. Међу колегама је био нарочито цењен по ручној изради и тумачењу свих могућих врста хороскопа, а врхунац своје вештине изразио је у кабали и нумерологији. Толико је у свему томе био успешан да је временом поверовао да је прави филозоф. Многе жене биле су тешко зависне од његовог умећа, али су се зато његови љубавнички трофеји низали унедоглед. Жене су биле до те мере овисне да су му тражиле савет и за најмању ситницу: да ли данас отићи код козметичара или код фризера? Који је најповољнији дан за куповину? Комшиница стално позајмљује кафу, а прсти јој пуни злата и драгог камења, увек исфризирана – значи ли то да лаже колика јој је плата? Увек су тражиле изговор не би ли дошле код њега по савет, али и по оно што га је од врача претворило у обичног жигола.

Присећање на стару нетрпељивост међу двојицом истакнутих градских ликова умало поколеба Човека да уђе, али када је угледао своје огромне прсте, као метак пројури кроз гвоздену капију. После неколико минута врзмања по дворишту, опет се обрео крај ње, схвативши да се налази у лавиринту од живе ограде који га је вратио на исту тачку одакле је кренуо. Запали цигарету и постоја неколико секунди да би у миру осмотрио где се, обавијен густом маглом, налази улаз у кућу. Овога пута пошао је на другу страну и нашао се не испред улаза у кућу, већ испред једног бунара такође ограђеног изувијаном гвожђуријом. Нешто га је терало да завири унутра. Машио се за свој лепи упаљач „дипон“, но када је хтео да окрене ваљак са елегантним уздужним браздама уочио је да му је врх палца већи од целог упаљача и од шока се тако тргао да му је упаљач управо елегантно склизнуо у бунар. Очекивао је да ће чути прасак, или пљусак, али није чуо ништа. Још једна у низу необичних појава. Толико се озбиљно забринуо за свој ум да се изнервирао. Љут на себе и на судбу клету, пошао је насумице кроз мрачни лавиринт, тешко погођен губитком свог златног лепотана. Утом, зачу кораке. Учини му се да чује женски ход, штикле које вешто набадају каменом стазицом. Кренуо је у правцу тог звука. Врло брзо схвати да му се кораци приближавају. Одмах је чучнуо, правећи се да тражи упаљач. Угледа потом изузетно дуге и просто прелепе женске ноге. Њихову лепоту могао је да назре и поред магле, јер је пузећи по мекој земљи гледао одоздо. „Да ли ће и лице бити тако лепо као ноге?“, питао се, мада, у ствари, можда ноге и нису биле толико лепе, колико је могућност обмане у овим атмосферским приликама била велика. Подигао је главу држећи очи затворене и тек када се потпуно усправио отворио их је – Жена беше испарила, а Човек јој није видео лице. Чуо је само звук ситних корака како нестају у тами. „Пих, опет те досадне халуцинације!“ Није био сигуран да ли је то само помислио или и изговорио. Али, бар је коначно проблем назвао правим именом: х-а-л-у-ц-и-н-а-ц-и-ј-е. Бол у грудима и огромне шаке, то сигурно нису биле халуцинације, закључио је, више из ината према ситуацији него из чврстог убеђења. Бол је бол, он боли и ту нема обмане, а она дугонога је сасвим сигурно побегла кад је угледала шакетине. Ипак, била је магла и он је био болестан. Међутим, за ноге не би могао да се опклади да су биле халуцинација – биле су исувише добре. „Кад их ове шакетине буду једном до'ватиле!“, помисли, облизујући се као предатор што из грма шкиљи и мерка свој наивни плен, кад га у том часу прострели онај, сад већ скоро потиснути, оштар бол у грудима. Занесен својом новом пожудом, бол је истога трена престао да примећује, са сваким кораком заборављајући лепи „дипон“, свој некада главни статусни мамац на први блесак. Пустио је да га ноге саме воде кроз лавиринт, препуштајући се маштањима о мистериозној власници дугих ногу без лица.

Наједанпут, нађе се пред трошним али масивним вратима са прозорима такође окованим гвожђем, које је овог пута личило на право трње. Чинило му се да је упао у бајку о Трновој Ружици, али уместо код принцезе по пољубац, ишао је код вештице по – није ни сам знао шта. Ухватио је огромну гвоздену кваку својим огромним шакама и повукао надоле. Врата су била откључана. Полако их је гурнуо да не би шкрипала, те закорачио у мрачни улаз. Требало је пронаћи прекидач за светло. Машио се за џеп да узме упаљач и тек онда схватио да је његовог златног лепотана прогутао бунар. Смислиће већ како да га извади из његових чељусти, али сутра. У овом тренутку ваљало је решити проблем због ког је дошао на ово уклето место. Болно је уздахнуо и храбро закорачио у таму ходника. Пипао је петнаестак минута по зидовима, додирујући разне неравнине и лепљиву паучину. Беше ту и нешто мекано, није могао да оцени шта је, а није смео ни да нагађа. На крају је пронашао један старински прекидач који се палио гурањем мале металне полуге нагоре. Светло је коначно засјало и он угледа простор сличан сценографији из хорор филмова.

Пред њим се указа величанствен ходник, прљав и смрдљив, на чијем крају су се налазила велика бела врата. Прошао је поред отвореног подрума, уверен да се у његовим мрачним дубинама могу пронаћи скелети из 18. века. Док се пео уз труле дрвене степенице иза белих врата само што се није онесвестио од испарења мачије мокраће. Када се успео, на дну огромног ходника угледао је дрвени ковчег у ком би се гроф Дракул савршено шћућурио. Препознао је она незаборавна врата, баш поред ковчега. Метална, блиндирана, црна, с лакованим црвеним оквиром за шпијунку. Звоно се налазило с леве стране и није било обично звоно, већ шака од лутке која је висила на канапу.

„Опет шака у причи! Е, па ово је стварно зона сумрака!“, промрмљао је, а онда дубоко удахнуо и руковао се. Зачуло се оно исто церекање за које је мислио да је халуцинација, али му опет није било јасно како је могуће да га је чуо на петсто метара од врачеве куће. Врач отвори врата, иза којих покуља облак мириса етеричних уља, тамјана и хашиша, а потом мирис жена и секса. Човек је тај мирис увек осећао, не тамјана, пошто у цркву никада није крочио, већ мирис жене после оргазма. Разабрао је неку далекоисточну музику, па жамор, који је личио на заједничку молитву, па неко ритмично лупкање и уздисаје. Било му је јасно шта је дугонога побегуља тражила код домаћина – порцију телесног задовољства, под маском духовног прочишћења.

Домаћин се звао Војислав, али сви су га звали Врач.

- О, друже, откуд ти овако касно? Да си наишао секунд раније, не бих ти отворио овако насмејан – рече Војислав с блаженим изразом лица.

- А, значи, било је сочно? Имам ја нос за те ствари, хе-хе… Је л' то била она дугонога што је отрчала?

- Ајде, уђи, молим те, не стој ту у смрдљивом улазу. Идемо у моју собу, у дневној је нека сеанса.

Врач уведе незваног госта у свој полухрам, за који је овај био убеђен да је заправо

полухарем и већ се гадио такве домаћинове стратегије. Његова је била далеко

природнија, права мужјачка – неколико лепих речи и гестова и ето сваке код њега у

кревету са идејом о принцу кога је коначно срела.

- Каква сеанса? Мис'им, ако није тајна... – упитао је, тобоже знатижељно, а у

ствари се подсмевао, јер је презирао сваку врсту паранормалних делатности.

Презирао је и самог себе што је уопште дошао да на том месту и од тог

човека тражи помоћ.

- Ма, ко ће га знати, ја им само уступам собу, а они све сами организују. Кажу да могу да призову духове. Мисле, ухватиш се за руке, прозбориш неке глупости и ето духа! То се тако не ради, а мени не пада на памет да им показујем како. Њима ионако није стало до духова. То им је само изговор да се окупе на неком фенси месту и оргијају, а моја гајба је сада „ин“. Него, кажи ми, откуд ти у ово доба? Делујеш узнемирено...

Врач је уистину био веома непријатно изненађен ненајављеном посетом старог супарника. Њих двојица, додуше, никада нису поштено ни разговарали. Знали су се из ноћног живота и увек су им се свиђале исте девојке, а врло често се догађало да Човек приведе баш ону на коју се Врач беше намерачио.

- Да, веома сам узнемиран – рече Човек и застаде.

„Да ли да му кажем, или да чекам да сам примети? Ако ми ништа не каже, значи да сам ипак почео да лудим“, помисли параноично.

- Не знам – настави – убеђен сам да ме је неко, тачније, нека, уврачала. Осећам стравичан бол у срцу, овде у грудима и... и... као да су ми руке отежале. Сав некако треперим. Осећам незадовољство, узнемирен сам, а не знам тачно због чега. Нисам хтео код лекара, не бих знао шта да му кажем. Извини, ти си ми једини пао на памет, знам да се бавиш тим... стварима...

- То је сасвим уобичајено. У данашње време тако се осећа сваки други становник ове планете, а сваки први још горе. Јеси ли сигуран да је само то у питању, ил' има још нешто?

„Ма, не могу да му кажем да трипујем овол'ке шакетине и да ми се срце смањује, мислиће да сам скроз полудео“, помислио је и опет му се учинило да је мисао изговорио.

- Еј, пријатељу, све је у реду, ниси полудео скроз чим ти је стало да ја не видим да си полудео. Ти као да имаш напад неке болести, која ће узети маха, ако се не будеш лечио. Узрок болести не мора увек да буде само у теби. Кад неко баци чини на тебе, то ти је као кад узмеш ел-ес-ди, или било коју другу халуциногену дрогу. Па, јеси л' узимао нешто такво скоро?

- Ма, јок, бре! Шта ти пада на памет! Знаш врло добро да ја то мрзим. Мој највећи порок су жене. А и притисак ми је савршен, одувек.

- Размисли, можда ти је нека ставила нешто у пиће, или...

- Или шта, на пример, осим тога да сам озбиљно одлепио?

- Ајде, пођи за мном, морам нешто да проверим – рече Врач, начинивши строг израз лица.

И Човек је пошао. Врач га одведе у импровизовану собицу насред једне велике собе у којој није било намештаја. Она се састојала од кружне металне конструкције са које су се обрушавале тешке сомотске завесе боје презреле вишње. Врач разгрну завесу. Насред круга стајала је нека веома модерна направа, налик на телепорт из „Звезданих стаза“.

- Ова машина слика твоју енергију, заправо твоју ауру. Наручио сам је из Русије. Потпуно су невероватни снимци које добијеш! Људима је аура толико нарушена да се, веруј ми, заиста чудим како су уопште живи. Ево, показаћу ти неке снимке, ал' не смем да ти кажем чији су. Има и неких веома важних људи. Сачекај само да их донесем, у другој соби су. Овде, као што видиш, нема намештаја, да се не би уплитале енергије неживих ствари.

Врач оде да донесе снимке а Човек остаде укопан поред машине, бојажљиво је загледајући, не смејући ни корака да јој приђе, као да би га ујела – толико је бесно изгледала. Човек је, иначе, био пун неповерења према техничким новотаријама, па тако никада није помишљао да купи чак ни компјутер, а мобилни је изгубио несвесно-намерно пре неки дан. Ал', ајде, нек му буде, кад је већ бануо овако усред ноћи, мораће све да истрпи. Било би заиста безобразно с његове стране да одбије да се подвргне третману. Једино што му је уливало поверење било је то што су машину направили Руси. Његова мајка одувек је хвалила руска технолошка и фармаколошка достигнућа.

Дакле, у соби се налазила бела капсула дугачка два метра, широка метар и по, а поред ње конзола с монитором и нечим што је личило на тастатуру. На њој је све писало ћирилицом, што је чинило да изгледа још чудноватије. Баш када је почео да размишља на који начин ради та ћирилична направа, Врач свечано помери завесу, исуче из фасцикле снимак ауре неке жене и стави му га под нос. Заиста, била је видно испрекидана, бледожуте боје.

- Ево, увери се сам како изгледа енергија особе која је у проблему. Та жена је толико несрећна… Никада није пронашла мушкарца који би био, макар имало, по њеној мери. Ем је сва видно физички пропала, ем јој је аура боје пролива. Погледај добро, а погледај и ову, једног корумпираног политичара. Види, молим те, ту боју отпадних вода и ко да је неко скречовао по њој. Ма, има их разних, ал' до сада још нисам наишао на пуну, лепу, светлећу ауру. То ће се вероватно десити када у ову капсулу буде ушао неки светац, или светица, у шта чисто сумњам!

Човека ни најмање није занимала енергија неке тамо паћенице, а понајмање су га занимали политичари, свеци и светице. Имао је прече мисли, требало је одстранити потмули бол који је свакога трена постајао све јачи. Чудан је то био бол. Откуд толика јасноћа спознаје да му се срце смањује? Је ли можда завирио унутра? Наравно да није, али био је апсолутно сигуран да је у питању то и ништа друго и то га је додатно бацало у очај. Чињеница да тај бол није личио ни на један други који је претрпео у животу, или о коме му је неко причао, пресудила је да се уместо доктору упути овом хај-тек окултисти и сада више није било повлачења.

- Молим те, обеси сву своју одећу на ову куку пре него што уђеш – замоли љубазно Врач.

- Како то мислиш сву? Зар морам го да се скинем?

- И гаће, пријатељу, и гаће...

- Ајде, нек ти буде, само ми није јасно због чега морам и гаће.

- После ћу ти објаснити, а сада, молим те, уђи унутра – рече Врач самоуверено.

Човек прође кроз клизећа вратанца на руској направи. Нашао се заробљен треперавим светлима и непознатим звуцима око себе. На чему ли се очитава енергија, одмах се запитао, али пошто је увек био лош у техници и физици, није се даље замарао одгонетањем те мистерије.

- Готово!

Није још ни проучио унутрашњост тог чуда, а већ је морао да изађе напоље.

Ма, ионако је боље да што пре заврши с том будалаштином и оде да спава, јер почео је да осећа велику исцрпљеност и нервозу.

- Е, ево је, излази! – усхићено је подвриснуо Врач. – Шта је ово? Чекај, невероватно, о, сфера ми космичких, шта је ово? Шта је ово, куку мени! Ово никада досад нисам видео! Немогуће. Ајде уђи да те поново сликам!

- Чекај, бре, шта си видео? Дај да видим! – разрогачених очију питао је Човек, покушавајући безуспешно да му отме снимак.

- Немој сад да гледаш, молим те, уђи одмах да поновимо, па ако испадне исто, мораћу да зовем Русију. Ајде, уђи, молим те!

- О, добро! – узвикнуо је Човек.

„Ма, овај Врач је ипак кретен. Што се оволико узбудио? Шта може да буде тако невиђено?“, рече Човек бесно у себи и поново уђе у капсулу.

Човек је иначе био велики скептик. Сумњао је у све, малтене од рођења. Чак и пре него што је почео да схвата свет око себе било му је некако сумњиво сопствено постојање, имао је утисак да може сваког трена нестати. Пратило га је уверење да би било боље да је остао у мајчиној утроби. У ствари, плашио се људи, зато је највише сумњао у љубав – своју, туђу, свачију. Јер, сваку љубав чека неминован крај. Овај став доказивао је чињеницом да се сви на крају претворе у прах. Зато је сматрао да искуство говори недвосмислено да љубав не може бити вечна и да је трагање за такозваном другом половином чиста глупост и романтичарска фикс-идеја. Није веровао да постоји онаква љубав као у старим холивудским филмовима и сматрао је да су бајке разлог што су га многе жене погрешно схватиле, па им је после он био крив што су се разочарале, а овамо упорно настављале да верују у бајке. У ствари, основна његова сумња била је сумња у вечност. За њега није постојало ни безмерно трајање у једном виду, нити пак наставак трајања у другом, те стога ни осећања која би трајала цео живот. Он је био човек тренутка, садашњости, за њега је постојало само сад. Заправо, једно вечно сад, које је увек ново и увек може бити боље, или горе, од претходног. Како се осећа у овом часу, то је за њега било једино важно, а овога часа осећао се лоше...

Врач га је, сад већ сав знојав од усплахирености, напокон угурао у капсулу. Човеку није преостало ништа друго до да се мирно препусти ћириличној направи. Разгледао је њену унутрашњост: разнобојне лампице светлуцале су иза затамњене плоче, за коју није могао да претпостави од чега је. Можда од стакла, можда пластике, или неког технолошког чуда нове генерације, па још руског. Напослетку, поносно је закључио да се иза те провидне плоче налази нека суперосетљива камера и да је Врач перверзњак који прикупља фотографије голишавих људи па их после уцењује, тргује преко нета, или се просто наслађује, или све то заједно. Човеку је постајало хладно и чим је компјутер одбрујао своје, он излете напоље и зграби одећу се златне куке. Брзо навуче кошуљу и панталоне и окрену се ка Врачу. Док је закопчавао металну копчу на каишу у облику главе индијанског поглавице, Врач му под нос гурну снимак. Угледавши слику, Човек од шока испусти панталоне и поглавица лупи носом о под. Угледао је само силуету, која је изгледала као обичан негатив, без икакве ауре. То га је уверило да је Врач у ствари преварант и да ауре настају у фотошопу.

- Човече, па ти си човек без ауре! Писаћу у Москву! Морају да ми дају неко објашњење, али ако се покварила... – мрмљао је Врач, избезумљено притискајући

ћириличне дугмиће.

- Па, је л' мислиш да је нешто озбиљно? – упита Човек подсмешљиво, сигуран у своју теорију о фотошопу. – Је л' имаш ти интернет на том компјутеру? Мис'им, ја немам ни комп, ал' бар толико знам....

- Немам. Зашто ме сад то питаш? Какве то има везе с овим чудом? То није пи-си, бре! Знаш ли ти колико кошта ова справа?

- Не могу ни да замислим – одвратио је Човек равнодушно.

- Боље да не знаш. Ту је уложен читав мој живот! Ако су се оштетили сензори, могу само да је дам у старо гвожђе – Врач је постајао очајан. – Ајде, уђи још једном, молим те, морам да проверим!

Човек се невољно свукао. Кад је већ допустио да га Врач увуче у своје лудило, морао се повиновати. Поновили су цео поступак. Човек дефинитивно закључи да се ради о скривеној камери и да Врач после дистрибуира снимке по интернету. Испало је опет исто: само силуета, а око ње и у њој ништа. Онда се Врач демонстративно скиде и сам уђе у кабину. Човек је стајао, немо посматрајући. Снимак који је изашао показао је јасну црвено-зелену ауру. Значи, апарат ради, а Човек је редак феномен.

- Човече, па ти си феномен и то редак! Писаћу у Русију, они ће знати да ми објасне. То, дакле, сигурно има везе само с твојим проблемом. Причај ми још о томе, ти си ми најзанимљивији случај у последњих двадесет година. Био је један, додуше, пре петнаестак, коме су руке биле недељама прекривене гарежи, коју ничим није могао да опере. Нисам могао да му помогнем, а ни да поверујем док нисам видео, али сам после чуо да су над њим извршили неки обред и наводно га спасили, и то опет у Русији, у Новосибирску, у неком манастиру. Него, реци ми, шта сад тачно осећаш?

Врач га је извео из собе с машином и увео у радну собу у којој се налазио пијанино у углу и на њему акваријум с разнобојним рибицама.

- Је л' ти ђускају ове рибице док свираш, мајке ти? – упита Човек, церекајући

се неумесно у тако тешком тренутку.

- Да, нарочито кад свирам Шопенове валцере, ухвате се за пераја па играју све укруг. Него, дај, молим те, буди озбиљан и причај ми о том болу – рече,

ставивши му до знања да има посла с правим професионалцем, који не прави непотребне дигресије. Човек се уозбиљи, иако су му се углови усана праћакали као те рибице.

- Није, друже, није то баш лако објаснити – одлучио је да му отвори своје мало срце. – Ужасно ме боли у грудима на месту срца. Није тај бол толико проблем, навико сам већ... Проблем је... сулуд... и ако неко може да скапира, то си ти, брате...

- Ма, реци, слободно, не знаш које сам све случајеве имао... Чега је све ту било... брате.

- Истрипово сам да ми се срце смањује. Сада имам осећај да је величине кликера.

- Дај, човече, шта причаш, како то можеш да знаш! То не можеш да знаш. Полудео си скроз!

- Па, кажем ти, сто посто сам сигуран и не умем да ти објасним зашто. У томе и јесте проблем. Капираш? Ништа и нико не може да ме разувери, а доказ је бол срца!

- Покушавам. Настави...

- То је то, што се тиче срца, дакле, уверен сам да ми се смањује, сваког тренутка све више и више, и стално осећам тај потмули бол, а само понекад ме снажно прободе, као да ми је неко зарио копље, ево овде – и показа оном шаком место испод десних ребара.

- Хм – рече Врач и подиже обрве, гладећи и увијајући своју јарећу брадицу у шпиц.

- А, реци ми, да ли можеш да уочиш неку заједничку околност сваки пут кад те јако прободе? То је важно! – изрече Врач, осећајући се веома важним – живот супарника био је у његовим рукама. Све те жене које му је отео, а није трепнуо... Боже, само кад се сети како је тај Човек безобразан био.

- Рећи ћу ти, добро се сећам тог момента, проболо ме је кад сам себи рекао: „Да је васиона жена, вриштала би за мном!“, и још једном у твом дворишту. Ето, и шта ћеш сад да закључиш? Да ме Бог кажњава због претеране уображености?

- Бог је Природа! Ако си нарушио њен склад, нарушио си и сопствени. Свачија природа је огледало Природе и Природа се огледа у нама!

Претерано је наглашавао то „П“, а Човеку само што се не оте кикот. Желео је опипљиво решење, не нека филозофска наклапања.

- Оно што је доле, то је и горе, пријатељу мој, запамти то – настави Врач узвишеним тоном. – Човек који је у дослуху с Природом и који зна прави пут способан је да утиче на своју и туђу судбину, само ако зна праве речи, ако поседује прави сакрамент.

- Па, ја и верујем у себе и у судбину коју сам себи кројим! А трудим се да сваки дан уживам. Јер, кад сам ја срећан, срећни су сви око мене. Кад је мени лепо, лепо је и другима! – закључи Човек, поносан на своје умно излагање, иако је све више сумњао у сврху овог разговора.

- То је тачно – прихвати Врач – важно је одашиљати позитивну енергију, а твоју енергију, пријатељу, моја машина не очитава! Желим да знам због чега и нећу се смирити док то не откријем. Живо ме занима шта ће рећи они у Москви. И? Добро, настави о својим боловима, извини што сам те прекинуо. Само не заборави, јако је важно да будеш свестан утицаја космоса на сваки камичак на Земљи, па и на твоје срце. Међутим, ми не можемо ништа да закључимо у вези с твојим срцем и недостатком ауре док све подробно не испитамо. Извини, настави... – рече Врач, сав се увијајући од лажне учтивости, а горео од нестрпљења да чује наставак тужне приче, како би ликовао над супарниковом несрећом – било је јаче од њега.

- Није то све. Осећам, то јест, видим... видим... видим и сад, док разговарамо... своје руке...

- Па, наравно да их видиш! Држиш их на столу испред себе и лупкаш паклицом „марлбора“ о сто – одврати нестрпљиво Врач.

- Да, али онда то значи да ти не видиш... – Човек је оклевао. Није знао како да га увери у оно што је сам тако јасно видео.

- Шта не видим?

- Па, како не видиш? Види колике су ми шаке! – коначно изговори и сав се презноји.

- Колике? – узвикну Врач и маши се за једну кутијицу на столу. Извади из ње

неки светао, готово сив хашиш. Урола га као глисту и положи на дуван који је чекао на папирићу. Вештим покретима урола справу, па из џепчића на свом сомотском прслуку извади прелеп златни упаљач. „Дипон“ је искочио из бунара и ускочио у Врачев џеп? Нажалост, није, овај упаљач имао је овалан поклопац са угравираним грбом. Човеку није успело да види који је грб, јер га Врач брзински тутну назад у џеп, као да није желео да Човек види.

- Колике? – понови Врач.

Човек је увелико био на дну бунара са својим златним лепотаном и само што није прешао на Дугоногу, кад га Врачев глас нагло врати у немилу стварност.

- Па, огромне – одговори готово механички. – Ја видим своје шаке троструко веће него што су иначе!

- Ја не видим ништа чудно, сем твог унезвереног погледа.

Човек поцрвене у лицу и ухвати се шакетинама за главу. „Ето, сад сто посто мисли да сам луд. Ма, заболе ме!“

- Човече, ти видиш оно чега нема. Ју хев а биг факинг проблем! – узвикну Врач. – И, како то објашњаваш, пошто си очигледно свестан свега?

- Не знам, брате Врачу, зато сам и дошао код тебе. Једноставно, то видим тако, а све остало како треба.

- Чекај, реци ми, молим те, да ли и кад их додирнеш осећаш да су велике, или само видиш?

Човек застаде да мало размисли.

- Видиш, нисам о томе размишљао – поче да се хвата за шаке. - Не, не... Не осећам њихову величину додиром – рече несигурно.

- Значи, не осећаш кад их додирујеш да заузимају већу запремину него иначе?

- Не, све је океј са запремином, ја само видим да су оне бар три пута веће него што је нормално.

- Ти као да имаш неку делимичну психозу, а не понашаш се психотично, него си потпуно свестан свега. Збунио си ме сад, човече! А да посетиш офталмолога?

- Е, заиста не знам кога да посетим, посетио сам тебе, јер сумњам да је нека од тих мојих риба нешто бајала – захватао га је очај помешан с бесом.

Заћуташе обојица, као да су очекивали да ће из тишине искочити неко спасоносно решење. Тако и би. Човек наједанпут поскочи и узвикну: „Па, ја све време држим кључ у шаци! Она жена што је истрчала, ко је она?”

Врач га прострели надуваним погледом. Није знао како да реагује, да ли да скочи и избије му вилицу (то свакако није могао, јер је био жгоља и бар десет сантиметара нижи) или бар каже да му никад више не пређе праг. Ништа од свега тога није урадио. Преовладала је мудрост. Ако треба да се свети, онда нека то буде кроз сарадњу и лажни осмех. Ипак, тај му је човек годинама отимао, малтене из загрљаја, бар по четири жене годишње. Сада га је обузела пакосна радозналост, иако је знао да то што чини спада у чист мазохизам. А та мистериозна Дугонога, без лица, била је једина жена, од стотине оних које су прошле кроз његов харем, која му није прошла кроз кревет. Зато је у том часу заузимала највише место у његовом срцу. Уобразио је да је воли, али та „љубав“ била је производ чисте сујете: госпођица је била неосвојена тврђава и, као таква, увреда за његов освајачки его.

- А, хм, то је једна од мојих редовних муштерија. Јако фина дама, само да знаш, не зајебавај се! – просикта на Човека.

- Хе, хе, је л' фина и у кревету? – оте се Човеку.

- Ти све гледаш кроз јебање, кад већ морам тако да се изразим. Лепо сам реко да је ретко фина дама – одврати увређено Врач.

- А фино се и … – Човек није могао да одоли. – Дај, мајке ти, немој ми рећи да је малопре ниси одрадио? Одмах сам те провалио кад си отворио врата, сав зајапурен.

Врач се савладавао да га не ошине, а њега је ошинуо хашиш – мрзело га је. Међутим, радозналост га је терала да примени другачију тактику. Наставио је смирено.

- Девојка је заиста сјајна. Па и да није, не познајеш је и не можеш да правиш такве инсинуације!

- Али бих волео да је упознам. Знаш, пре него што сам кренуо код тебе, пре него што сам уопште одлучио да дођем, када ме је први пут проболо у грудима, синуло ми је решење. Увек је најтачније оно што ти прво падне на памет, зар не? – изговори Човек у једном даху.

Врач са одобравањем прихвати.

- Лумен натурале, природна светлост, интуиција, пријатељу! То је то – ако ти је идеја блеснула у мозгу, а ти у исто време био апсолутно сигуран у њену истинитост, онда је то – то. И, шта ти је синуло, да мораш да смуваш баш сваку коју пожелиш?

- Не, него да морам да урадим СВЕ што пожелим! – одговори Човек.

- Ти то озбиљно? Ложиш ме! Шта си ти, цар, султан, Бог? Не, стварно, ако си прогуто трип, реци слободно...

- Ма, стрејт сам, имам само тај мали проблем и ово ми је једноставно излетело! – рече, сад већ одлучан да га, ако већ не може да му реши проблем, онда бар искористи да добије број Дугоноге. Врач такође одлучи да заигра игру у којој један играч не зна да се њиме неко поиграва.

- Важи, даћу ти њен телефон – рече Врач после кратке паузе – а после ћемо видети да ли ти је помогло.

Човек победоносно записа број телефона и после неколико куртоазних фраза реши да пође кући и у миру скује план како да освоји Дугоногу. Кренуо је према магли, на крају, ипак, задовољан.

Када је изашао из Врачевог стана у ходник, чинило му се да је другачији него што је био када је долазио: Дракулин ковчег није више изгледао тако сабласно, смрад мачије мокраће постао је наједанпут неосетан, густа паучина по ћошковима, малтер који је отпадао с плафона, столетне флеке и најглупљи графити по зидовима деловали су симпатично а трновита декорација на вратима више није штрчала онако злокобно. Поигра се металним прекидачем за светло – клик-клак, горе-доле (чисто да докаже победу над својим пређашњим страховима) и коначно изађе напоље. Запрепастио се – сунце је сијало из све снаге а небо било без иједног облачка.

- Свануло је! – снажно удахну јутарњи зрак. – Хеј, не боли ме више! Стварно! Боље да ћутим, да не изазивам судбину... А, види, човече, шаке су ми скроз нормалне! Па, да. Дугонога, нисам јој видео лице.... Које лудило! Нека, важно је да сам опет свој стари ја. Тај Врач ипак има нешто... Иако је кретен.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

II

 

 

 

 

Поново се нашао на почетку лавиринта. Сада му је изгледао љупко и не толико замршено. С леве стране угледа како кроз живу ограду штрчи гвоздени орнамент с врха бунара и упути се ка њему. Вртео се укруг и тражио погледом сјај у трави. Трава је блештала на сунцу прекривена јутарњом росом, али блесак свог златног лепотана није угледао. Потом је клекнуо на земљу, прочешљавајући је прстима. Завири у бунар, у коме се испод накупљене кишнице могло назрети дно пуно којекаквих отпадака, али, авај, међу њима није био лепотан. Решио је да му каже „збогом“ и повезао његов нестанак с нестанком халуцинација. Напослетку, закључио је да би заправо требало да буде задовољан што га је изгубио.

Иза првог ћошка угледао је такси и зауставио га. Једва је чекао да дође кући и легне. Протекла ноћ испила му је сву енергију. Али коју то енергију, кад је проклета ћирилична машина показала да је он уопште нема! Можда је та руска направа приказивала само одређени вид енергије, који он није поседовао услед неког, за сад, непознатог узрока. Јер, ако би се на Човека применила традиционална подела на тело, душу и дух, следствено томе и енергија би морала пратити ову поделу. Дакле, коју енергију заправо слика та машина – душевну, телесну, духовну, или свеукупну? Или, баш зато што је све свеукупно, она се не може представити никаквим свођењем и превођењем. Друго, да ли је та машина уопште исправна, а највероватније се Врачу покварио софтвер повезан с камером који прави ту фантомску ауру. Уосталом, зашто би Врач дозволио да Човек наслути његову превару и тиме му угрози уносан посао, кад ионако није имао намеру да плати? Оваквим размишљањима испунио је вожњу до свог стана, који се налазио у једном од модернијих насеља на обали велике реке велеграда. Чим се такси зауставио, радостан због близине кревета, Човек прекиде претходна разматрања.

Када је ушао у нови лифт у својој старој згради, учинило му се да лифт иде много спорије него иначе. Нервозно поче притискати дугмиће и, негде између другог и трећег спрата, лифт се заглави. Кроз уско прозорче могао се видети само бетон. Ако никада пре није упознао истинско очајање, овога тренутка указала му се прилика.

Неиспаван, сможден од волшебне ноћи, постајао је све уверенији да не само да му је нека жена бацила зле чини, већ и да је дошао у немилост некој много озбиљнијој сили, у какве, узгред буди речено, није веровао. Почео је помахнитало да лупа по металним вратима, дозивајући комшије. Ни сам није знао колико дуго се драо и ударао по непробојним вратима, али станари нису показивали никакве знаке живота. Разматрао је ко би и са ког спрата могао да крене на пијацу, али као за инат, ово недељно јутро комшије су одлучиле да преспавају. Да се дере „мама“, ипак би га срамота. Тако заробљен у ћошку лифта, на ивици плача, осећао се мањим од маковог зрна, али зато је нагло почео да схвата вредност свакодневних, обичних ствари. Успешна вожња лифтом беше једна од њих. После сваке, људи би требало да буду захвални што их је мимоишао ужас клаустрофобије или пада у подрум, а после сваког преласка улице требало би да буду још захвалнији што су уопште остали живи у том лудом граду.

У једном дану, Човека је заиста снашло свашта, а ни за шта се не би могло рећи да је нормално: прво она глупа халуцинација са шакама, омиљени упаљач му је упао у бунар (то га је болело више од свега), па Дугонога која нестаје (бар је узео број), озрачила га и руска машина, или (по његовој теорији) справа за уцењивање, а сад још и ово – заглавио се у лифту, надомак свог меког кревета.

Минути су споро протицали у скученом простору, а глад је постајала све јача. Чинило му се да је у тој металној кутији време пропорционално простору – што је простор био мањи, време је спорије протицало, или већ тако некако. Било му је драго што му понестаје физичке снаге, па није више могао да троши енергију на хистерисање. Лагано поче да тоне у сан, мрмљајући нешто неразговетно себи у браду. Заспао је брзо и чврсто, неколико пута гласно захркао, а његов ум поче да одмотава сан који ће памтити довека.

Човек се возио аутобусом који се враћао са концерта Дејвида Боувија, у пратњи једне особе обучене у црно, са ималински црном дугом косом и без лица. У аутобусу се налазио и сам Боуви са својом бившом супругом Енџи. Њих двојица стоје један насупрот другом, а између њих седиште. У сну је њихова раздаљина изгледала много већа него што би могла бити у стварном возилу. Заправо, било би немогуће заузети такав положај, међутим, у Човековом сну било је места и за мађарске пејзаже у позадини, па чак и за радознале погледе путника. Каже Човек Боувију: „Е, извини, да ли ти кад певаш ону песму 'Ешиз ту ешиз', кад отпеваш 'Ешиз ту ешиз, фанк ту фанки, уи ноу Мејџр Том из а џанки', да ли ти на концерту покажеш да држиш џоинт овако – кажипрстом и средњим – као када се пуши цигарета, или овако?“, и кажипрстом направи лук у односу на средњи. Боуви се загледа, промисли, па рече: „Ја држим овако“, те показа два права прста. На то Човек узвикну: „Мајсторе, станите!“ И мајстор стаде без поговора. „Избаците овог човека напоље!“ заурла, показујући савијеним кажипрстом на Боувија. У следећој сцени Боуви озлојеђено напушта аутобус, а Енџи је нестала.

Одједном, пред Човеком искрсну једно пољанче, на стрмој косини, негде у индустријском предграђу тог лудог града, а на њему фудбалска утакмица између „нормалних“ и „ненормалних“ људи. Тако је то Човек назвао у сну. „Ненормални“ шутирају цигле, а ови „нормални“ беже. Та цела суманута сцена јури Човека, а Човек се све време пита откуд он ту и где је нестала особа без лица. Таман када се престравио, јер су „ненормални“ почели да гађају у главу, обре се у будистичком храму, заправо у великој оријенталној библиотеци, у једном од познатијих градских хаустора. Свугде је осећао испарења истих етеричних уља као у Врачевом стану и би му јако непријатно, те одлучи да премота сан унапред. Сада се одједном нашао на дну великог олимпијског базена. Стајао је и посматрао огромно плаветнило изнад себе. У почетку беше очаран призором – азур кроз призму хлора, таваница као унутрашњост свемирског брода, и све то он види сасвим јасно, кроз стотине кубика воде. Види и рефлекторе, а већ у следећем тренутку почиње да осећа стравичан притисак тих кубика. Хвата га она посебна, свима позната, паника у сну и муњевито размишљање како да се избави из наоко безизлазне ситуације.

И на јави и у сну, људи у паници или невероватно брзо мисле и делају, или се потпуно укоче и препусте стихијама. Човек је спадао у оне прибраније и у секунди је измислио генијално решење – рукама је обухватио сву воду у базену и само се изврнуо на површину. Доскочио је сну у сну! Сада се осећао победоносно, као неки велики војсковођа. Самозадовољство је било толико јако, да је морао да се уштине у сну, не би ли се уверио да сања. Радовање у сновима уме да буде радосније од многих тренутака среће на јави. Чудно је како човек када је највише у себи уме да буде најдаље од себе, јер не може да контролише ток и брзину сна, и како одједном, ако успостави контролу, доживљава емоције каквих ће се будан увек сећати. Чим је почео да филозофира, сан је бледео и уступао место осећају да му је лице мокро и лепљиво. То је било сасвим очекивано, с обзиром на невероватан обрт догађаја у којима је успео да се са дна базена нађе на његовој површини. Једино га је збуњивала лепљивост те воде. У следећем тренутку то није више била само лепљивост, већ и длакавост.

Човек се нагло прену из сна, схвативши да га је облизала помахнитала комшијина чивава.

– Комшија, је л' вам добро? Је л' можете? Пур ламур д дју!

Човек зачу глас свог најдражег комшије, чикице што пуши на дугачку лакирану муштиклу и свом псу довикује: „Арет, повр Лола, арет туа!“

– Комшија! Комшија! Хвала богу! Како сте ушли? Лифт се заглавио.

– Не знам колико сам дуго овде. Лупао сам, лупао... Ухватио ме сан...

– Мон повр шери! Ништа нисам чуо! Када сам вас угледао на поду, свашта сам помислио! Са суфи Лола! Вјен иси лес транкил сет повр ом!

Лоли се толико допао укус Човека да је упала у потпуну екстазу. Па, како и не би – жена или кучка, ниједна му није могла одолети.

Комшија, иначе бивши Парижанин, одлучио је да умре у најлуђем, али најдражем граду, у коме га уопште није зачудио призор човека склупчаног у ћошку лифта. Свега се тај нагледао, али је волео да свет обоји у ружичасто. Нарочито згодне младиће. Зато брже-боље дохвати Човека за мишицу, а своје спарушено тело подметне као подупирач. На срећу, трење је трајало кратко. Лифт се зауставио на другом спрату. Чим су се металне чељусти отвориле, Лола, иако ситна као неко пацовче, снажно цимну дедицу у ходник. Човек излете за њима и, уз једно „Мерси боку, оревоар“, утече великом брзином уз степенице до свог адаптираног поткровља.

Сви до последњег станара ставили су својевремено потпис на сагласност његовој мајци, уваженој лекарки. Нису ти станари били племенити, већ су то учинили за „не дај Боже“ и за „никад се не зна“. Јер та је жена мерила притисак, скидала температуре, спасавала од инфаркта, једном је и порађала, давала вештачко дисање, делила савете, упуте, лекове, а нашег Парижанина сматрала лудаком и ексцентриком. Највише због повратка у осиромашену земљу из европског раја, а потом и због сексуалног опредељења. У суштини, била је веома конзервативна, са очуваним менталитетом ОУР-а и СОУР-а.

Коначно, Човек се нађе пред вратима свога стана. Маши се за џеп да извади кључ, кад зачу звоњаву телефона. Претури све џепове, ал' осим неких неважних папирића, једне жваке и згужване пакле цигарета, ништа друго није пронашао. Авај, и кључ је успео да изгуби! Ко зна где би могао бити: у зеленом лавиринту, сабласном ходнику, на смрдљивом степеништу, у Врачевим уклетим собама, таксију, лифту... Ко зна где би сад тај кључ могао бити!

Не размишљајући много, сместа отрча код маме. Куд би Човек друго, него код своје маме. Мама је увек последње прибежиште синова (што је сасвим природно), а жене „маминих синова“ неретко су доживљаване као дрски узурпатори те несагледиве и мистичне љубави (што је сасвим неприродно). Мајке увек и све опраштају. Син може бити и масовни убица, ал' мајка ће своме мезимцу прогледати кроз прсте убојите.

Пре него зазвони, у прозорском стаклу намести фризуру. Узе ону преосталу ментол жваку из џепа, набаци невин осмех и притисну звонце. Чу мајчине кораке у добро познатим нанулама са изузетно високим потпетицама – неко би рекао непримереним за њене године. Мајка отвори врата, пажљиво рукујући кваком да не поквари свеже намазан лак.

Та жена је заиста одлично изгледала под старе дане; у своје време, хирурзи су морали да посећују кардиологе када би се прошетала болничким ходником у утегнутом белом мантилу с дубоким деколтеом. Била је неуролог, а пре тога неколико година лекар опште праксе.

Насмејана, полете сину у загрљај.

- Сине мамин, па где си ти, не виђам те данима! Завукао си се горе и не мрдаш.

- Па, ни ти не мрдаш с твојим пилотом. Него, дај ми, молим те, твој резервни кључ од поткровља, изгледа да сам синоћ свој заборавио код једног другара.

Мама од радости пређе у негодовање и фркћући оде по кључ. Пружајући му га рече: „Сине, сине, ниси ваљда пио? Знаш колико ти то шкоди! То добро знамо и ти и ја! Ал' већ си довољно одрастао, можеш и сам да....“

Човек је прекиде: „Мама, молим те, сад немам времена, у фрци сам. Знаш и сама да од оног догађаја кап алкохола нисам попио.

- Ти си увек у некој фрци!

- Ајде, све је у реду, не брини, мамице – пољуби је у образ уз гласно „цмок“.

- Одох, видимо се касније! Еј, мама, је л' има нешто лепо за јело, гладан сам ко вук?

- Има оног пасуља од прекјуче. Нисам ништа кувала, била сам код Озрена. Ти знаш да он воли да спрема разнa чуда. А, вала, твом оцу и теби сам се накувала довољно за три живота, сад је ред да и ја мало уживам! Ајде, љуби те мајка, дођи после, подгрејаћу ти тај пасуљ, уопште није лош. Имам и ону туршију...

Син зграби кључ и отрча уз степенице. Није помислио да уђе у лифт. Одлучио је да апстинира од вожње истим, бар док се не стиша овај талас малерозних догађаја. Када се коначно попео у свој чардак, узвикну: „О, Боже, како је светло!“

Милијарде честица прашине јахале су на фотонима, творећи као неки вео преко оскудно намештене собе. У њој се налазио само један сто, једна бордо стилска фотеља, три баштенске столице на зелено-беле пруге, велики кревет с огромним балдахином и орман из 1845, наслеђени од чукундеде. У том кревету зачета је његова прабаба Деса, носилац Албанске споменице. Са Човековом баба-Дивном у стомаку, препешачила је ту неприступачну и опасну земљу, да би на крају завршила у Тунису, где се и породила.

Човекова мајка са својом мајком готово да није говорила, од оног тренутка када се на студијама учланила у Комунистичку партију, па све до мајчине смрти. Ако је она успела да истраје све те године без партијске књижице, уз краља и отаџбину у срцу, тој малој никако није била потребна издаја својих предака, и то из чистог помодарства, никако из идеолошких убеђења. Баба Дивна, вечито намргођена, остала је Човеку у сећању како страшно псује на „Дневник“ и понекад погоди телевизор првим што јој падне под руку.

Отац је умро у седамдесетој, када је Човеку било свега дванаест година. Није хтео своју простату да препусти гиљотини, иако је био лекар хитне помоћи и нагледао се смрти као у рату. Дубоко потресена после мужевљевог одласка, Човекова мајка се посветила своме сину и медицини, али се никада није лишила животних задовољстава. Син је знао тачан број њених љубавника и то му се није допадало – нико није био довољно добар за његову мајку, па ни отац, кога је заправо ретко и виђао.

Када је пошао да отвори прозор, телефон опет зазвони.

- Ћао, извини што те узнемиравам. Ти ме не познајеш, број ми је дао Врач. Знаш Врача? Код мене је нешто што вероватно припада теби – с друге стране жице зачу се пријатан женски глас.

Човек збуњено упита: „Дааааа, о чему се ради? Ти си... Извини...

- Ради се о једном стварно прелепом упаљачу – одврати женски глас.

Човека као да погоди гром – па, то је Дугонога! Одмах се прибра и настави смиреним тоном.

- А, ти си побегла кад си видела како пузим поред бунара у Војислављевом дворишту?

Намерно је изрекао Врачево право име, не би ли га одмах унизио у очима Дугоноге.

- Јеси ли помислила да сам неки манијак? Где си га пронашла?

- Па, поред бунара. Нисам помислила да си манијак, помислила сам да је неки пијани комшија. Зато сам се и вратила да видим и угледала сјај у трави. Хоћу само да ти га вратим. Како ћемо то?

- Не могу да верујем! Много си ме усрећила, хвала ти. Не знам како да ти захвалим, да ти се одужим...

И, као по обичају, смисли у секунди.

- Хајде вечерас, ако си слободна, дођи до мене! Спремићу нам лепу вечеру, неки специјалитет.

- Пааа, не знам, немам ништа у плану... А ни у фижидеру... Не познајем те, не знам ни како изгледаш. Можемо негде да се нађемо преко дана, или да ти га негде оставим? То је најбоље, ипак се не познајемо...

- Ни случајно! Немој нигде да ми га остављаш, само мени у руку! Ја се убих тражећи, а ти га пронашла из прве. Морам некако да ти се одужим. Аааа, познајеш ме, ево, сад смо се упознали... аааа... имамо и Војислава, он је довољна гаранција, зар не?

Човеку се на тренутке чинило да је Дугонога претерано несигурна, па није одолео да не провоцира у вези с Војиславом.

- Врач ми је добар пријатељ – као мачка дочека се Дугонога. Човек посумња да је саркастична. Коме тај може да буде добар пријатељ?!

- Може онда у осам? – реши да зада судбоносни ударац.

Настаде она непријатна тишина, али Дугонога преломи – дуго је била сама, дуго није осетила пажњу.

- М-м-оооже... Само...

- Ево – прекину је Човек на правом месту – ти само јави кад стигнеш, да сиђем по тебе. Стварно је ред... Много ми значи та ствар.

- Верујем. Стварно је леп, а и лепо с твоје стране... за вечеру... Хвала што си ме позвао.

- Не треба ти мени да захваљујеш, већ ја теби! Толико си ме усрећила! После свега што ми се догодило у претходна двадесет четири сата... Немаш појма, ал' да те не давим! Значи, договорили смо се, јављаш ми када будеш кренула?

- Важи. Кажи ми адресу!

- Угао Сребреничких мајки и Путинове, последњи спрат.

- Добро, доћи ћу онда у осам.

- Зови ме кад стигнеш доле.

- Нека, попећу се сама. Видимо се онда у осам. Ћао, пријатно, довиђења!

Човеку кроз главу одмах пролете лифт; одахнуо је кад је Дугонога одбила пратњу.

- А, како се – веза се прекиде – зовеш... – рече Човек у нему слушалицу.

Погледа на сат, било је округло пола три по подне. Не губећи време, излете из стана и сјури се код маме. Мајка му овога пута отвори босонога. Осетивши мирис колоњске воде, схвати да је стигао Озрен.

- Мама, треба да ми направиш лепу вечеру! Вечерас ми долази неко.

- Ох, опет имаш нову девојку? – Мајка преврну очима. Тих његових „нових девојака“ у њеном животу било је превише. Није могла више ни да их попамти, а некима никада ни име није сазнала. Осетивши презрив тон у њеном питању, Човек се малко надури. Међутим, реши да буде фин, најпре да не би остао без вечере, али највише зато што није хтео том Озрену да пружи могућност ликовања над њиховом препирком. Није он против Озрена имао ништа, само је сматрао да он просто није човек за његову мајку. А када би се сетио свога оца, сетио би се и оне посебне атмосфере коју је стварао. Отац је волео да пева оперске арије, кад год и где год би за то нашао згодну прилику. Једно време радио је у унутрашњости земље и тај период представљао је црну рупу у његовој биографији, а мајка никада није хтела да прича о томе. Наиме, говоркало се да је отац за време службовања по сеоским газдинствима имао обичај да се ослади покојом сељанчицом, али мајка је достојанствено ћутала и никада му реч није рекла. Зато је он био према њој веома снисходљив и трудио се из све снаге да у дому створи весеље. Било је ту гостију разних, одржавале су се везе с људима из дијаспоре, говорило се најмање пет језика, размењивали се скупоцени поклони, приређивале гала вечере, што је све његовој мајци и те како годило. Можда је и пала на Озрена баш због његових кулинарских специјалитета и способности да угоди њеним гламурозним прохтевима. Они су је подсећали на срећно време проведено с његовим оцем. Посебно су је забављале Озренове приче из далеких крајева земаљске кугле: о сусретима с разним шаманима, дервишима, афричким поглавицама и њиховим женама. Уживала је слушајући о обичајима необичних народа, али понајвише су је радовале приче о западноевропском високом друштву, у које је Озрен повремено залазио у пратњи чланова домаћих делегација. Био је храбар пилот, али веома крут и посесиван супружник. Волео је да поседује особу као ствар, као неки украс на њему самом. То је Човек препознао и зато није одобравао мајчин однос с њим. Уосталом, мајка је могла бити само очева, а пошто њега није било, онда је требало да заборави на забављање и буде само његова мајка. То је било оно што је Човек најинтимније осећао.

- Ма, јок, кево, то је једна девојка што је пронашла онај татин лепи упаљач, долази да ми га врати. Морам некако да јој се одужим.

- Па, ниси ваљда успео да изгубиш једину вредну ствар коју ти је отац оставио! Знаш ли ти колико тај упаљач вреди? – крикну мајка.

Човек се угризе за језик у својој исхитреној искрености.

- Добро, мама, не бих сад око тога да тупимо. Изгубио сам га, девојка га је пронашла и желим да јој се одужим... Баш због те сентименталне вредности, ако си на то мислила.

- Кључ, упаљач, има ли нешто што ниси изгубио? Ја више немам снаге ништа да кувам, имам посла, морам да прегледам неке налазе. Ево, питај Озрена кад изађе из купатила, ако хоће нешто да ти спреми...

Утом, појави се Озрен на вратима трпезарије у баде-мантилу и кућним папучама. „Уууу, ал' се овај одомаћио!“, помисли Човек. „Боже, како моја кева може да буде с овако длакавим човеком!“

- О-хо-хо, па 'де си ти, јуначино! Шта има? Како си? Како жена, како деца, како посо? Хо-хо-хо-хо! – Озрен одмах забоде оштрицу ироније.

Човек је за Озрена био „лузер – што би рекли ви млади“, па је волео да му лупа чврге као дечкићу који је малочас лоптом разбио прозор. Суштински га је презирао као најгорег паразита и нерадника, усисивача кућног буџета. Али, малограђанска срдачност и страх од мајчине реакције терали су га да глуми учтивост обогаћену злурадим хумором.

- Е, баш ми ви требате, Озрене, одлично што сте ту! – није веровао да ће ову реченицу икад изговорити.

- Озрене, дај, љубим те, долази му нека женска на вечеру, нашла упаљач што му отац поклонио за упис на факултет... који никада није завршио. Ајде да му дамо оно из фриза што си прошли пут донео и нешто за дезерт. Може и неко вино...

- Побогу, Лили, па ја сам то донео из Француске за нас двоје, за неку посебну прилику! Знаш ли колико то кошта? То је храна за џет-сет, бре! И није 'неко' вино, већ скупо вино. Ех, младићу мој, лако је теби...

Човек је био на ивици да га ошајдари преко губице, како се у себи изразио. Он ће његову Љубинку да назива Лили, као да је његова својина, или нека каубојска курва. Како би га само слатко пребио!

- Мама! Озрене! Молим вас, ово је заиста посебна прилика, изнимна, преседан! Морам тој девојци, некако, да узвратим! А ви, Озрене, ви бар знате каква чуда женама чини једна добра вечера!

- Слажем се, младићу, чини чуда. Ево, ја сам твоју мајку упознао на једној божанственој вечери са шпанским конзулом. Баш зато, то мора да буде неко посебан, јер коки сен-жак се не једе сваки дан и не са било ким. Купио сам их само за твоју мајку и само за њену љубав ћу да ти их спремим.

Човек га није ни слушао, само је чуо необично име и размишљао да ли је то нека

риба или шкољка. Мрзело га је да се распитује, хтео је одмах одговор – да или не!

- Озрене, стварно си диван! И ја се заиста осећам посебном, сматрај као да си за мене кувао!

Мајка га нежно загрли и снажно пољуби у образ. Човек се згади.

- Хвала ти, срце, ваљда ће мој син умети да цени...

Човек се још више згади.

Мајка помази сина по глави, поручујући Озрену погледом – види га како је јадан, шта би он без мене и тебе. Озрен готово климну главом.

Заиста, они су Човека сматрали хендикепираним и истински га сажаљевали. Љубинка се у том тренутку замисли а Озрен оде до замрзивача да извади шкољке. Човек је стајао и зурио у мајку. „Сине, сине, опет исто, да ли ћеш икада постати човек?“, одзвањале су њене мисли.

- Мама, замислила си се...

- Да, сине... замислила сам се... А, ево Озрена! Је л' си извадио? Хоће ли се то одмрзнути док та девојка не дође? Сине, кажи мајци, како јој је име?

- Коме?

- Како, коме? Па, тој девојци што ти долази на вечеру!

- Право да ти кажем, мама, нисам стигао да је питам, био сам превише узбуђен... Због упаљача...

- Значи, вечера за безимену. Ех, сине, сине...

Син се снужди, али било га је савршено брига – добио је оно што је желео, чак и преко тога.

- Добро, добро, злато мамино, мора мама малко да те кара...

- У реду је, мама. Што користиш тај архаизам? Као да не знаш шта то данас значи!

- Добро, сине, а ти као да се не сећаш шта је баба Дивна свима говорила.

- Знам, мама, Дивна је карала све што стигне... Само сам ја сад много уморан и спава ми се.

- Пиле моје, ајде, трчи у кревет, види како си се сав избечио. Зваћемо те кад вечера буде готова. Имаш ли вина? Донећу ти и то.

- Вероватно немам, мама, донеси све што мислиш. Довиђења, Озрене, и хвала вам, права сте јуначина, ваш сам дужник!

Опали Озрена прилично јако по рамену, пољуби мајку у косу и нестаде.

 

 

 

 

III

 

 

 

 

Нашао се у ходнику, лицем у лице суочен с металном немани у чијој утроби је донедавно био заробљен. Тог часа одлучи да се спусти спрат ниже до француског пензионера и захвали му још једном што га је избавио из њених чељусти. Ни сам није знао зашто је то урадио, јер старчић није пропуштао прилику да га пипне. Упркос гађењу, позвони. Уместо звона зачу умилни цвркут електричне птичице.

- Ки е? Ки е? Ан, момон, ан момон!

- Ваш комшија одозго, дошао сам да вам још једном захвалим што сте ме избавили из оног чуда.

- О, но, д рјен, д рјен... Онтре, онтре!

Када га је угледао на вратима, Човек само што није вриснуо од смеха. Дедица је на глави имао црну мрежицу, лица потпуно прекривеног глином. Носио је свилени кимоно боје тиркиза, а на ногама скерлетне папуче с врхом повијеним нагоре као опанци, вероватно из неке од земаља Магреба.

- Уђите – понови старчић на српском. – Уђите, седите и раскомотите се. Ево, можете у ову удобну софу. Идем да нам приставим зелени чај – рече, успешно савладавајући усхићење. Човек није могао да одбије умилног старца, исувише га је копкала унутрашњост овог крајње необичног стана. Мараме украшене флоралним арабескама висиле су на све стране; афричке маске, пехари, путири, вазе, гоблени, таписерије, слике, егзотично перје, модни часописи и разна стручна литература сa фризерском библијом Видала Сасуна Sorry I kept you waiting, Madam на истакутом месту. Кроз одшкринута врата спаваће собе могао се видети огроман кревет с балдахином са кога се обрушавала велика провидна прљаворозе марама. Овај призор оставио је снажно присан утисак на Човека.

- И ви имате кревет с балдахином!

- Ме, уи, натурелмон, сваки прави ледонист мора имати краљевску постељу. Ме кес к ту м ди, имате га и ви?

- Да, наследио сам га од бабе, то јест од предеде...

- Волео бих неком приликом да погледам изблиза. Фасцинирају ме лепи старински комади намештаја – рече, спуштајући на сто прибор за уживање у зеленом чају, који усу са двадесетак сантиметара раздаљине, не просувши ни кап.

- Браво! – оте се Човеку.

- Хвала, младићу! – поласкано узврати старац, погледом прегледајући скупоцени сто.

Живојин, рођен у Сврљигу, у Француску је отишао са својих непуних седамнаест. Побегао, од оца који га је непрестално тукао. У туђини је усавршио фризерски занат и стекао надимак Жак.

- Па, младићу, кажите вашем Жаку, како се сад осећате? Је ли све у реду?

- Знате, изгубио сам синоћ татин упаљач. Мислио сам да ми је упао у бунар... То је било код једног мог другара у дворишту. Хтео сам да се убијем, то ми је једина вредна ствар од њега. Од стреса сам заспао у проклетом лифту. Али, чим сам ушао у стан јавила ми се нека непозната девојка, тврди да га је пронашла. Потпуно невероватно! И ја је одмах позовем на вечеру. Нисам је питао ни како се зове. Али, ево, сад кева и Озрен, њен дечко – знате га сигурно, не избија из маминог стана – сад праве неки француски специјалитет... И умало се нису посвађали. Надам се да ће бити готово док ова не дође – исприча Човек у једном даху.

- О ком специјалитету је реч, младићу, кад изазива тако буран сентимон?

- Ммм... Не могу да се сетим... Мммм... Зове се... Зове се... Ма, знам, наврх ми је језика... Ма, зове се нешто као ви, 'жак', само има нешто пре тога...

- Није могуће, младићу, мислите на кокиј сан-жак?

- То је, тако је! Па, ви знате!

- Младићу, наравно да знам! Како то да ви никада нисте чули за једну такву лепоту мириса, укуса и симболике?

- Мммм, н-нисам... Нисам нигде наишао на то име...

- Но, но, но, мон шери, ви сте то сигурно видели, само не знате да је то то! Знате ли ко је Сандро Ботичели?

- Наравно да знам! Венера, Примавера... Читао сам и ја понешто... Студирао... Био у Фиренци, видео... у палати Уфици – узврати Човек, задовољан својим познавањем уметности.

- Тааако је, Рађање Венере! Присетите се те величанствене композиције! Божанска Венера израња из једне велике шкољке. Ношена ветровима, клизи ка обали на пенушавим таласима. Е, та шкољка је управо она коју ћете вечерас појести!

- Венера! – одушевљено узврати Човек.

- Да, младићу, Афродита, зато та шкољка има снажан афродиз...

У том тренутку загрцну се и испљуну чај помешан с пљувачком који му паде по лепом тиркизном кимону.

- Пазите! – узвикну Човек.

- Оууу, мон дју, мон дјуууу, баш сам несташан, извините, идем до тоалета да спасим моју најдражу успомену из Јапана. Тоширо ми поклонио... Кад се сетим... Тоширо и ја тако седимо, испијамо чај, онако, ритуално, кад...

- Господине Жак – прекиде га Човек – остаће вам флека. Идите, средите се на миру, ја стварно морам горе да средим онај хаос...

- Чекајте, нисмо попили чај!

- Господине Жак, затегла вам се та глина на лицу к'о малтер... – развуче разоружавајући осмех.

- Хххгххх, нека, нека, нека стоји, нека затеже, јаче, што јаче, тако треба. Сад ћу ја ово зачас!

Глина се толико стврдла на том усахлом лицу да није дозвољавала готово никакву мимику. Човек примети да је Жак некада био леп човек.

– Нека, господине Жак, стварно морам да идем горе, долази ми та девојка, а и кева ће да дигне дреку...

Живојин достојанствено прихвати безнадежност својих напора да задржи Човека. Бар томе га је научила Француска – уважити туђе жеље беспоговорно.

- Тако је, драги младићу, стварно није лепо да ту девојку дочекате у хаосу! –

рече старац и уздахну.

- Тако је. Идем сад, а чај ћемо други пут. Хвала за Венеру. Довиђења! – одврати и одахну.

- Оревоар, оревоар! Убудуће, зовите ме само Жак – добаци старац с врата.

„Боже, што ови педери умеју да буду... Ал', драг ми је, јеби га“ – констатује јурећи уз степенице. Чим је ушао у стан, муњевито се бацио на спремање и то не фушерски, него све под конац – да га Љубинка сада види, угризла би се за језик.

Кукавица на зиду огласила је седам часова. Она долази за сат! Да ли да провери како Озрен напредује са шкољком или да малко прилегне? Одлучио се за ово друго – свеж да дочека Дугоногу. Сместа зарони у сенку свога балдахина и захрка као медвед. Док се борио да сам себе не пробуди, покушавао је да замисли гошћу: стас, позадину, груди, уста, зубе, облик главе, очи, уши, косу, нокте, бутине, стопала, прсте на ногама – сва њена скривена и нескривена телесна обележја. Обожавао је дугачку, равну и свиленкасту косу, природне тонове лица, са што мање шминке и што више осмеха. Нажалост, њему су једино познате на тој тајанственој дами биле ноге, прелепе, дугачке, уских глежњева, савршено извајаних листова. Дакле, ноге су биле једини познат елемент те тајновите даме – и глас преко телефона (то није урачунавао) – на који је у сну додавао остале. Грудима је посветио посебну пажњу. Миловао, гњечио, љубио, лизао, грицкао свим стиловима, али сан је брзо одмицао и зауставио се на лицу. Знао је да је лепо, али видео је само нејасне обрисе. Када је хтео да погледа у очи, уместо очију угледао је црне рупе. Заболе се у Човеково треће око као клипови у точкове. Последњим силама подсвести призвао је у дело своју моћ из детињства да управља сновима. Тој вештини га је научила мајка. Рекла му је да сваки пут када сања чудовиште помисли на Деда Мраза. На крају му је успело. Потом је усавршио технику луцидног сањања – мењао садржај, брзину, исход, сценографију, чак боје и звукове. Када почне да сања нешто ружно обухвати цео тај призор великом црном врећом и омлати снажно о патос са једне и са друге стране (као мали Џери мачка Тома) и зафрљачи у бескрајну тмину космоса. Затим би помислио на нешто веома лепо и сан би се настављао у жељеном правцу. Сада су, уместо Деда Мраза, спас биле Дугоногине дојке. Желео је потпуно да се расточи у њима, али волшебне шупљине нису хтеле да се макну из кадра. Наједном, из њих испадоше црвени рубини и лупише тако снажно о под, да је осетио како му се поцепала бубна опна. Прасак рубина претвори се у писак Љубинкиног гласа.

- Побогу, човече, хрчеш тако гласно да се чује до приземља! Ко твој отац... Мораћемо да ти прегледамо синусе.

- Молим... А, ти си – промрмља Човек у полусну.

- Ајде, момче, на ноге лагане, гошћа само што није стигла!

Човек отвори очи и угледа мајку како вешто балансира на штиклама држећи велики послужавник пренатрпан храном.

- Ево – спусти послужавник на барски сто.

- Треба још само да тркнем по есцајг и вино. Долазим за минут.

Човек затвори очи и за трен опет усну. Није имао представу колико је времена прошло, кад га пробуди нежна масажа стопала. На крају кревета угледа мајку како предано ради.

- Сине мој, све је спремно. Доле у рерни су колачи.

- Мама, стварно си права царица. Јој, јој, како прија... Још, мама, ту, ту, јаче, јаче, тааако, стегни мало...

- Види колико има сати, доћи ће ти гошћа! – узвикну мама.

- Неће, мама, ниједна није тачна. Ајде, молим те, још мало, другу ногу...

Мајка није имала куд, па узе да обрађује синовљево друго стопало. Таман када је прешла на глежањ и почела да повлачи прстима преко листова ка бутинама, из предсобља зачу се непознат женски глас.

- Д-дообар дан! И-и-звините, има ли кога? И-има ли кога?

Мајка се укочи, али не испусти синовљеву ногу из снажног стиска.

- Дообар дан, госпођо. И-извините, врата су била одшкринута... Могу да сачекам у предсобљу...

- Добар дан! Ви сте девојка што је пронашла упаљач? – упита мајка као да се

обраћа некој случајној сељанчици која је пронашла контесину изгубљену минђушу

у трави. А син се придиже у седећи став и оста непомичан.

- Ево – извади упаљач из своје кожне торбице. Стави га на кухињски шанк,

спремна да брзометно напусти ову крајње непријатну сцену.

Љубинка одмах осети, још у боји гласа и бату корака, онај квалитет који је код жена највише ценила – као да је у собу ушетала лакоходна газела. По њеној дефиницији, „права дама“, или „она која обасјава просторију“.

- Извините, госпођо, нисам се представила. Аријадна, зовем се Аријадна.

Мајка тек тад испусти синовљеву ногу из стиска.

- Аријадна! – Љубинка као ошурена нагло устаде с кревета. – Одакле вам тако необично име?

Аријадна се насмеја кротко и баш намерно одговори детаљно.

- Моја мајка обожава причу о Тезеју и Минотауру, па сам добила име по критској принцези која је Тезеју дала клупко конца да се не изгуби у лавиринту. По једној верзији, Тезеј је напушта на острву Наксу и Артемида је потом убија, по Дионисовом налогу. По другој, он ће је оставити због прелепе Егле, а по трећој Дионис се јавља у сну Тезеју и захтева да му преда Аријадну. Аријадна се подаје Дионису и он је одводи на Олимп као жену. Дарива је дијадемом која, узнета на небо, постаје сазвежђе Corona Borealis. По четвртој верзији, Тезеј у току ноћи напушта Накс, а када је у зору Аријадна угледала на хоризонту његову лађу, од туге се обесила. Али, мислим да је моја мајка имала на уму не овако трагичан исход, него Аријаднину нит, која је симбол исправног човековог животног пута и циља.

Љубинка исколачи очи и занеме, док Човек није могао да сакрије одушевљење трагичном причом.

- Хе-хе, да је мени било тог клупка синоћ у оном Врачевом лавиринту... – промрмља бунован.

- Јао, извини што сам те пробудила! – узвикну Аријaдна.

- Ма, извини ти, овако се не дочекују гости... у сну... Уђи, седи, раскомоти се!

Аријадна седе на једину фотељу у соби. Мајка само пролете поред ње и поче ужурбано да сервира по барском столу, јер трпезаријски њен син није поседовао. Не размишљајући много, Аријадна устаде да прискочи мајци у помоћ.

- Нека, злато, седи овде, раскомоти се. Хоћеш нешто да попијеш, док се твој домаћин не упристоји?

А домаћин се једва некако придиже и приказа целим стасом. Аријадни нешто задрхта у стомаку. Трљајући очи, не удостојивши је чак ни летимичног погледа, син се одгега до купатила. Мајка одмах посумњала да се заљубио. Једним оком зверала је у Аријадну, а другим мотрила есцајг. Као кад би једном руком прегледала пацијента, а другом куцала СМС поруке. Зато јој испаде нож и забоде се у под.

- Јао, то је кад журим!

Аријадна спонтано притрча да дохвати нож. Док се сагињала, Љубинка је боље осмотри. „Савитљива, лепо грађена, добро би јој дошао који килограм више.“ Лице као с неке фреске, уско и црта сведених. На њему није било претеране сензуалности, већ неког тајанствено-узвишеног ероса. Ипак, за Љубинкин укус била је превише мршава – жгољава газела. Зимска хаљина краљевскоплаве боје, укројена, без сувишних детаља и један прстен с великим брилијантом на дугачком домалом прсту. Мајка се одмах запитала колико ли тај прстен вреди. У лепршавом паду једва јој је додиривала колена, а деколте пристојне дубине наговештавао је лепо обликоване груди. Мајци је било потпуно јасно да се њен син налази пред великим искушењем. Постави сто, кисело се насмеши и оде по вино. Аријадна је за то време непомично седела, путујући очима по, у исто време, сиромашној и богатој соби. Размишљала је о психолошком профилу човека који у свом животном простору поседује такве крајности – раскошни кревет с балдахином и баштенске столице, а уместо сточића сељачке шамлице и троношце. Ипак, своју пажњу задржала је на дубоким резбаријама по ободу са четири дрвене конзоле у лику онога што је именовала као демони. Једна је била глава змаја из чијих чељусти је сиктао змијски језик, друга неко рогато створење са искеженим зубима, трећу је једва видела али је назирала неког монструма, док четврту није видела уопште. Све у свему, неке страшне водироге.

„Заиста, величанствен... огаван... застрашујући... моћан. Одакле му то? Види се да је старо“, мислила је Аријадна у непријатној тишини која је овладала просторијом. Није се због тога потресла, већ због несклада између једног тако раскошног комада намештаја и баштенских столица уместо фотеља. Додуше, постојала је та велика, црвена, управо она на којој је седела, али цео призор беше јој гадњикав, нарочито едиповски рај испод балдахина.

„Зашто је та жена морала да му масира стопала ако је знала да ја долазим? Да ли је то урадила намерно? Згодан очигледно, презгодан... Ал', мамин! Аријадна, (не) буди глупа!“, опомињала је себе, док је чекала Јокасту у телу Љубинке да донесе вино и напокон оде. После само неколико минута, Љубинка задихано утрча у собу.

- Уф! Морала сам пешке, лифт стоји заглављен између другог и трећег спрата, ваљда ће неко звати те мајсторе, па не морам ја све да радим у овој згради!

- Опет се заглавио? – узвикну син, стојећи на вратима од купатила.

- Да, сине, ево ти флаша. Можда је Озрен...

Не заврши реченицу, већ само упути поздравни поглед и излете из стана. Остадоше сами, Човек и Аријадна. Он је још стајао на вратима од купатила и оклевао да закорачи у собу. Она подиже главу и упитно га погледа, без речи. Тад јој Човек нагло приђе с пруженом руком и рече: „Адам. Ја сам Адам!“

Аријадна урони у месо Адамове шаке. Он је стегну и поведе ка столу. Привуче високу барску столицу, на коју се ова успе попут дивокозе, не испуштајући шаку.

Нису проговорили ни реч. Напокон, Адам дохвати флашу и поче вадити пампур.

- Јеси брзо успела да пронађеш зграду? – није могао глупље да започне разговор.

- Да, брзо сам нашла, имала сам срећу с таксистом. Дешава се да не знају ни најпознатије улице, ни места... Баш сам пре неки дан помагала пријатељици да одведе дете код лекара. Таксиста је кружио и кружио, не би ли наводно испоштовао саобраћајне знаке, а у ствари није знао како да дође до Института, најпознатије педијатријске установе у граду! Жена му је на крају рекла да стане, па смо отишле пешке, све с болесним дететом. Скандалозно, деца су овде осуђена да испаштају грешке својих родитеља, предедова и целе државе. Обашка то што нико не зна да ради свој посао, а сви се мешају у туђ. Сваки таксиста би могао сутра да седне у скупштину или за преговарачки сто, а ретко који стварно познаје град, јер је јуче у њега дошао.

- Да, даааа, да, дааааа, да, даааа – понављао је Адам, задовољан што је разговор кренуо у добром правцу. Наиме, што се Аријадна распричала, а не он.

- Е, а сад бисмо могли да отклопимо ово јело!

- Јао, како лепо изгледа! Као неки минијатурни котлети! Шта је ово около? Личи на нугат – одушевљено ускликну Аријадна.

Није морала много да се претвара – јело је стварно изгледало чудесно.

- Стварно феноменално изгледа! Примамљиво! – Адам одушевљено прихвати, јер га је и сам први пут видео.

- Ја се сваки пут изненадим кад га видим – снађе се у секунди.

- Мммммм, шта је ово, неко чудно месо? Мирише на море... Шкољка нека? Риба?

- Да, то је једна веома посебна шкољка. То је шкољка из које се рађа Венееерааа – рече, готово уверен да ће му се Аријадна истога часа бацити у загрљај.

- Венера! Па, то је предивно! А како се зове?

Адам схвати да је опет заборавио.

- Е, веруј ми, јео сам сто пута, али увек заборавим њено име, то јест, знам да има нешто 'жак'... Него, ајде да пробамо ми ово винце! Ух, баш га је кева добро о'ладила... Делује ми фино, суво. А шта имамо овде? – Отклопи мањи сребрни поклопац. – Путер и тост-багет. Волиш?

- Како да не – одврати Аријадна и испусти виљушку.

- Аријадна, зашто си тако трапава! – промрмља љутито себи у браду.

- Нема везе, можеш и прстима. Обожавам када жена једе прстима, па их онда полиже. Нарочито таква лепотица...

Ову реченицу Адам уопште није имао намеру да изговори, хтео је само да изрази

одушевљење њеном појавом. Сам исказ није јој био толико одвратан, колико брзина којом је изразио своје задње намере. Он је, с друге стране, био убеђен да ју је оборио с ногу.

Поједини мушкарци, међу њима и Адам, ма какви били – фини, простачине, господа или фолиранти, шоње или табаџије – кад им се нека жена много свиди, увек нагло заглупе и постану неотесани. Они прави играчи после се приберу, док фолиранти још више подебиле. Адам је био нешто између. Његова неукусна примедба више је деловала као неспретност, која некоме може бити симпатична, али не и Аријадни. С друге стране, већини жена његов повремено индискретан начин опхођења ласкао је и уливао самопоуздање. Међутим, то је била само једна од његових несвесних маски, и то она најопаснија, наводила је на погрешан закључак – онај ко је претерано отворен, чија је намера одмах јасна, није нужно безопаснији по женско срце. Претерана отвореност увек иза себе крије претерану затвореност, из које следи неискреност и одлична предиспозиција за успешно лагање.

Иако је реаговала презиром, Аријадна се ипак упецала – хемија разум не пита. Разум закључује да је он једна неваспитана сељачина, али срце куца у ритму Ероса.

А како Аријадна беше девојка сложеног карактера и истанчаног укуса, највише је код мушкараца презирала вулгарни хумор. Њен отац, чувени професор античке књижевности опседнут шахом, а мајка у своје време обожавана манекенка, сада срећна домаћица. Волела је да чита мужевљеву литературу, омиљену јој грчку митологију и све у вези с тим. Професор се често шалио да ће је позвати да га одмени на предавањима о Хесиодовој „Теогонији“ и Хомеровим еповима, а он ће за то време седети с колегама и изабраним студентима у факултетском бифеу, играти шах и расправљати. Аријадна је, такође, била једна од „изабраних“ на свом факултету. Срећно дете, срећних родитеља, коме се заломио ген меланхолије. Кажу, таква је била мајчина баба, Бакица. Сетна и мизантроп, старограђанка, мрзела је комунисте и увек држала слику краља на истакнутом месту, чак и онда када је то било веома опасно. Префињено строга, достојанствено уздржана – цео живот деца су јој говорила „Ви“ и љубила руку.

Аријадна је волела своју Бакицу, а своју сету више од било ког живог мушкарца. Тога није била свесна све док није постала стварно тужна у недостатку истог. Прелепа, усамљена и особена, веома често остављана од стране оних због којих је срамота патити. Приводила је крају студије историје, којима се од самог почетка потпуно посветила. Зато је пропустила велики део сладострасне младости. Није жалила, или је напросто себе успешно обмањивала. Старост у младости доноси многе нелагодности када се младост повампири у старости. Неискусна у љубави, подала се само три пута, а могао ју је завести свако ко би имао храбрости да је обујми око струка и нежно стегне. Адам је управо себи одузео ту могућност.

- Хвала, не бих прстима – те виљушком и ножем одреза парче и стави га у уста. – Какав сит укус! Као неки бифтек из мора – рече, не одвајајући поглед од тањира.

- Мммм, баш сам гладан – стаде трпати у уста више него што у њих може да стане.

- Да, баш има укус неког морског бифтека!

У том часу Адам осети невероватну пријатност, не схватајући да жваће изразито халапљиво.

- Ти си изгледа баш изгладнео – рече Аријадна, погледа и даље закуцаног у морски бифтек.

После оне опаске о лизању прстију, на све што би Адам урадио или рекао Аријадни се превртало у стомаку. Можда је за то највише била крива масажа стопала. Баш када је она чувена непријатна тишина претила да завлада, зачу се звоно на улазним вратима. Адам као да је једва дочекао да неко, или нешто, прекине мучно ћутање.

- Извини, идем да погледам ко је. Вероватно нам стиже дезерт! – рече у тону самозадовољства, које га никако није напуштало, иако је Аријадна зрачила из све снаге да му одагна ту неоправдану опуштеност. Већ сама чињеница да је Адам био потпуно неосетљив на њено одбојно понашање почела је неосетно да јој увлачи његову личност под кожу.

Женски род у целини одређују универзалне противречности: што су мушкарци гори, није важно да ли сами за себе или према свакој жени понаособ, то је женска сујета више подгрејана тежњом да баш оне буду те које ће их вратити принчевско-витешким коренима њихове исконске природе. Аријадна у том погледу није била изузетак, иако је себе сматрала изузетном по много чему.

Адам оде да погледа ко је, а она остаде да и даље зури у морски бифтек. Док је мрзовољно испијала последњи гутљај вина, могла је чути само неразговетно ћућорење. Разабрала је Адамов глас и хистерично цвиљење неке женске особе. „То вероватно мамица даје инструкције“, помисли, згађена још више. Одлучила је да се покупи и заувек напусти овај едиповски рај, у коме је очито била сувишна.

Адам се врати у собу видно узнемирен.

- Ништа од дезерта, бар за сада. То је била једна досадна комшиница. Ти ниси ништа пипнула!

- Не знам, немам апетит. У ствари, добро сам ручала. Пријало ми је вино, додуше...

- Хоћеш да пустим неку музику?

- Пусти ако хоћеш, али ја бих ионако морала ускоро да кренем – рече Аријадна, одлучна у својој малопређашњој намери.

- Па, 'де ћеш сад, тек си дошла! – упита згрануто Адам.

- Морам, стварно морам – одговори Аријадна одсечно и устаде од стола. – Извини, нисам данас нешто за дружење, сутра имам неке важне обавезе...

- Аааали, тек си дошла! Ниси ништа појела! Нема смисла! Како хоћеш, нећу да те задржавам. Мада, и даље сам твој дужник. Вратила си ми нешто што је важан део мене.

- Заиста ми је драго због тога, извини још једном, имам сутра рано нека посла на факсу – рече брзо и таман што је закорачила у предсобље, Адам је сустиже и зграби за мишицу.

- Стани, ниси ми рекла ништа: ни одакле си, ни шта студираш, ни колико година имаш, ништа! Стварно није у реду, али очито нам данас није суђено – рече, искрено снужден.

Аријадна га погледа равно у очи: – Време ће показати шта је суђено, а мени је суђено да морам да идем. Још једном, хвала ти на гостопримству – рече и утече низ ходник.

Адам остаде слеђен на вратима, ослушкујући ужурбано клопарање Аријадниних штиклица, све док се звук сасвим не изгуби заједно са том чудесном девојком.

- Ајде сад, сиђи! – узвикну бесно.

Зачу се како неко журним кораком силази с тавана. Пред Адамом указа се женска особа, плава, прсата и здепаста. Очигледно његова стара познаница, на први поглед симпатична и доброћудна.

- Мислим, стварно није у реду да чучим сат времена на тавану, полудела сам горе.

- Слушај, Наташа, имао сам посету. Не можеш да ми упадаш на гајбу кад ти се прохте. Што ми се прво ниси јавила?

- Ма, остала сам без кредита, а немам ни лове. Ћути, не питај, нико ми ништа није уплатио. Радим ко коњ, а сви се праве луди.

– Добро, добро, и ја сам имао синоћ луду ноћ. Ајде сад, уђи, немој на вратима да разглабамо, морам да легнем. Изгледа да ми је притисак отишо дођавола...

Наташа закорачи победоносно у Адамов стан, попут неког римског императора. Ретко која жена имала је такав степен слободе у његовом животном простору, осим Љубинке, наравно. Причала је брзо, о својим успонима и падовима, о томе како је сви пљачкају, како очекују сексуалне услуге, како је нико не разуме. Сручила је гомилу непотребних детаља на нервозног Адама, који није разумео ни пола од оног што му је рекла. Чак је стишала музику. То га је посебно изнервирало. Да би јој некако затворио уста, понуди јој остатке Аријаднине непоједене вечере, те се баци на кревет. Наташа без много питања седе за сто. Слистила је цео кокиј и блитву, а све то натопила преосталим вином. Оваква неочекивана гозба веома је обрадовала. Иако није била намењена њој, то је се уопште није тицало. Никада није оклевала пред добрим залогајем. Својим примером потврђивала је општи утисак да су буцмасти људи веселијег духа од мршавијих. То се јасно видело у кратком временском размаку у коме су се Аријадна и она смениле у Адамовом стану. Аријадна, меланхолична, с фигуром руског хрта, и она као плаводлаки чау-чау, а понашала се као комшијина помахнитала чивава.

Док се гостила Аријадниним залогајима, Адама је Хипнос узимао под своје. Таман када је разочарано закључила да није преостала ни мрва, нити кап вина и спремила се да ускочи Адаму у кревет, прекиде је звоно са улазних врата.

- Адаме, Адаме! – продрмусала га је.

Бунован, Адам је одгурну и окрене се на другу страну. Наташа, попут газдарице, оде да отвори врата. На вратима угледа њој непознатог човека, буцмастог и насмејаног, са великом тепсијом на рукама. Мирис посластице био је толико јак да уопште није морала да погађа шта се крило испод крпе.

- О, добар дан, ви мора да сте госпођица у чију част је Адам приредио вечеру! Ја сам Озрен, пријатељ његове мајке. Мало смо му помогли, знате... Где је Адам?

– Добро вече – одговори Наташа уз широк кез.

– Адам... Ево га, мало прилегао после вечере.

– Аха, значи појели сте главно јело, значи стиг'о сам таман да вам донесем дезерт.

– О, хвала вам, заиста лепо од вас, господине – спремно дочека Наташа.

– За девојку која је пронашла и вратила онако вредну стварчицу, то је најмање.

– Ма, није то ништа, случајно сам нашла – уживљавала се у улогу, уопште не знајући о ком предмету је реч.

– Ништа данас није случајно. Ево, ставићу вам тепсију на шанк, па се сами служите – рече срдачно и оног тренутка кад угледа Адама како бесвестан лежи на кревету не уздржа се од коментара: – Ааа, овај опет лежи! Само му ти отклопи тепсију и стави под нос, па да видиш како ће да се дигне! Морам да идем, било ми је заиста драго, госпођице!

– Наташа! Зовем се Наташа. Такође, хвала вама.

Било је сасвим очигледно да јој се Озрен допао на први поглед, као и она њему. Дебељушкаст, па је самим тим гајио симпатије према себи сличнима, а она је волела када на мушкарцу види лепо одело, скуп сат и осети јак мирис колоњске воде. Да су неке друге околности биле у питању, међу њима би се сигурно развило нешто, без обзира на разлику у годинама. С друге стране, Љубинка уопште није била његов тип жене. По његовим мерилима сувише неухрањена, за шта је кривио њен посао. Стално ју је упозоравао да више води рачуна о туђем здрављу него о свом и да је од болести неће заштитити чињеница да је лекарка. Ужасно га је нервирало што је радила двоструко више од када је отишла у наводну пензију. Остали нису делили његово мишљење, већ су уздисали када би Љубинка, звана Лили, грациозно прошетала своје вижљасто тело ходницима клинике. Тајна је била у њеним савршеним пропорцијама, а Озрен је волео велике груди и масивну задњицу. Наташа је све то имала, и још преко тога, док му Љубинка ништа од тога није могла приуштити. Ипак, њему је била довољна и добро ухрањена сујета – успео је да освоји „женску на гласу“.

После сусрета с Наташом, ноћима и ноћима није имао мира. Додиривао је у сну њене издашне облине, док им се низ уста сливао сочни умак Венерине шкољке. Озрен уопште није сматрао да је преварио Лили – превара у сну се једноставно не рачуна. Вредела би само да их Лили ухвати на делу, то јест, у неделу. Док је тако свашта маштао у лифту, лифт поново стаде и Озрен остаде препуштен слепој судбини. Авиона се није плашио никад и било би крајње иронично да му један обичан лифт дође главе. Пошто је установио да овај неће да макне, почео је да лупа и виче. Чим се Озрен није вратио дуже од петнаест минута, Љубинка осети нешто сумњиво и изађе у ходник да ослушне. Жене које воле дефинитивно добију нешто попут „шестог чула“, а и знала је да је лифт каприциозан. Хук лифта није чула, али је чула тупо ударање уз пригушено дозивање. Одмах јој би јасно да су се њене слутње обистиниле. Ужасно се покајала што је председничко место кућног савета препустила комшиници, фризерки из приземља, јер ова никад није имала појма шта се догађа у згради. Већину времена проводила је у свом салону у који се улазило директно са улице, а који је заправо био преуређени део њеног стана, па није ни морала да пролази кроз зграду. Љубинка је прво хтела да оде код ње и очита јој лекцију о дужностима кад се неко прихвати одређене функције, али приоритет је био Озрен. Вратила се у стан и бацила на спасилачки задатак. После само пар позива средила је да дођу мајстори. Имала је ту невероватну моћ комуникације са свим институцијама система. Просто, била је рођена са знањем тог тајног језика којим се потчињава бирократија. Ајде да су је службеници с друге стране жице видели, па рекли: „Е, за овакву женску и нов лифт ће да уградимо“, него је поседовала ту невероватну моћ да остави утисак на оне који је нису видели, као да су је видели.

Мистерија „добре рибе“ није одгонетнута од када је сам Бог створио Еву и зато је узалудно тражити објашњење како је Љубинка успела да за само неколико минута дозове у зграду цело општинско руководство, пола комуналне службе и неколико уважених лифт-мајстора. Док је чекао да дођу надлежне службе, Озрен се уопште није унервозио. У самоћи лифта обузела су га маштања о Наташи. Одједном зачу метални одјек пискавога гласа његове Лили, коју су још у средњој школи тако прозвали, јер се дрогирала Санремом и волела да носи хаљинице боје лила. Тако су је звале и колеге. Једино су је муж и син звали Љубинка. Напокон, спасилачки тим успео је да ослободи Озрена и запечати лифт до даљњег.

А горе у поткровљу лежао је успавани лепотан, док је лажна принцеза ослобађала посластицу из чељусти тепсије. Слистила је и сво преостало вино, то јест напила се скроз, па јој на памет паде једна несташна замисао. Накашља се неколико пута да провери колико чврсто Адам спава. Он не трепну. Прикраде се кревету, па својим подугачким ноктима поче нежно да га голица по табанима. Он и на тај подражај оста миран. Онда одлучно узе један крај његовог каиша и провуче кроз копчу. Откопча дугмета и лагано свуче панталоне на кукове, а затим и гаће. Из гаћа искочи његово височанство увек допола спремно на готовс. Затим отиде до тепсије, кашиком скиде мало шлага с колача, па преручи на један мањи тањир. Прстима захвати шлаг, те нежно премаза височанство по глави. Височанство се пробуди, док поданик још беше успаван. Наташа луцидно закључи да јој поданик уопште није ни потребан, те узе сласно да облизује свој жилави сладолед. Адам поче да стење. Потпуно је необјашњиво како се није пробудио. Стењање се мешало с хркуцкањем широм отворених уста. Не обраћајући никакву пажњу на то, Наташа је предано радила. Онда дохвати ствар у своје шаке. Неколико виртуозних покрета уз ситно голицање одоздо и из височанства ко гејзир излете шлаг, за њу слађи од било ког посластичарског. Несташно семе разлете се по целом Адаму. Наташа стаде гласно уздисати. Истински је уживала и било ју је баш брига да ли је поданик жив ил' мртав. У том часу зазвони телефон, а поданик се нагло пробуди. Кад угледа испред себе на кревету Наташу сву мусаву, без гласног коментара презриво одмахну руком и упути се ка телефону, однесе га у купатило и залупи вратима.

– Хало – рече гласно, али убрзо се утиша. – Аааа, мама... Молим? Каква глупост! Мислим, нека неко више зове тог мајстора!

– Ма, звала сам, бре...

Љубинка поче нашироко и надугачко препричавати њене разговоре с надлежним органима. Слушао је и слушао, спустио поклопац од ве-це шоље па сео, мењао изразе лица од забринутог, преко циничног, до саосећајног, да би завршио са: „Ајде, љубим те“, у тренутку када је излазио. Наташу је за то време прождрала радозналост ко је с друге стране жице, а када је чула „Ајде, љубим те“ опрљи је пламичак љубоморе. Не зато што га је богзна како волела, већ зато што је височанство сматрала својом личном својином, бар у том тренутку. Штавише, Адам јој се гадио таман онолико колико леп, а лењ човек може да се гади осредње лепој, а радној жени.

– Ко је то био? Делујеш узнемирено – упита с невиним кезом.

Адам разрогачи очи кад схвати да није отишла.

– Ти си још ту! – арлаукну.

– Да, што? – мртва 'ладна одговори Наташа.

Адам тад примети да су му панталоне скроз флекаве и улепљене.

– Ти, ти... Ти си, бре, једна женска будалетина, нимфоманка! Рекао сам ти да не долазиш ненајављена!

Наташа га хладно погледа, насмеја се и рече: – Па, зар ниси уживао? Признај, било ти је лепо. Немој сад да се фолираш да си спавао и да ништа ниси осетио. – Онда се уозбиљи па настави: – Дај, Адаме, немој тако! Кад немаш никог онда мене зовеш, а кад је мени потребно мало, ти заспиш и још се љутиш. То није у реду!

– Наташа, укапирај, шта је било неколико пута, било је, и више ми се то не ради!

– Било је мали милион пута, Адаме... Хоћеш да кажеш да нећеш чак ни онако другарски, шмрц? – рече, карикирајући плакање.

– Ма, не могу ни са ким, бре, а камоли с тобом!

– Откуд то? Јеси ли болестан? Пре се ниси жалио.

– Болестан сам, јесам! Јеси ли сад задовољна? Молим те, стварно нисам у фазону...

– Добро, добро, јасно ми је да сам непожељна.

Излазећи из стана, добаци му: – Видимо се за који дан, кад се искулираш. Он се није бунио, хе-хе-хе.

Онда се нагло врати и пољуби га сочно у образ. Адам се згрози, шаком обриса и окрену ка прозору. Чим је изашла, стрча до мајке.

Мајку и Озрена затекао је у веома озбиљном расположењу. Кад их угледа такве, Адам се не уздржа: – Па, мајку му, нико није умро! И ја сам се заглавио! Трајало је дуууго... И било је грооозно! Заспао сам од муке!

– Сине, не ради се о томе – рече мајка смркнуто.

– А, о чему се онда ради? – узврати син.

После кратке паузе, мајка поче да говори.

– Види, сине, ствар стоји овако. С обзиром на то да ћеш ускоро ући у тридесет осму, а не зарађујеш... бар не редовно... Озрен и ја хоћемо нешто да ти предложимо.

– Хоћеш да ми кажеш да сте нешто одлучили у моје име?

– Саслушај, молим те, Озрен ће ти све објаснити.

Озрен се накашља, крајње театрално стаде у центар собе, склопи дланове, па принесе обе шаке уснама и напући их. Када је тобоже прикупио концентрацију, дубоко уздахну и започе беседу.

– Адаме, имамо посао за тебе, али не овде, већ у Паризу.

– Молим? – Адам га оштро прекиде. – Шта сте то смислили? Шаљете ме у Француску! – рече, бесан као рис, а у ствари то није био бес него више представа за Озрена. Град светлости у режији тог мрског дежмекастог кицоша – то никако није пријало његовом поносу, али Париз је Париз, а он је у граду-гету већ двадесет година, крајње је време да се запали.

– Радуј се, сине, радуј, Озрен ти је пронашао добар посао тамо. Слушај, све ће ти лепо испричати – смиривала га је Љубинка.

Адам никада није волео да му ико ишта предлаже у вези с његовом будућношћу. То је код њега стварало контраефекат, инат. Волео је да буде сам свој газда, бар што се његових животних планова тиче, а ти животни планови мењали су се из дана у дан, из часа у час. Много шта је започињао и, упркос томе што му је доста тога добро ишло, ни у чему није истрајавао. Студије је напустио као апсолвент историје уметности, а паре зарађивао као менаџер свега и свачега, пи-ар, ди-џеј, тренер пејнтбола, преводилац са енглеског (завршио је четврти разред средње школе у Минесоти). Кратко време радио је као манекен и фото-модел. Осим превођења, кога се лаћао само када је био потпуно шворц и када није имао никакав други посао, сви његови послови били су смештени у непосредно окружење жена. Те „колегинице“ биле су посредни кривци за његов професионални неуспех, који он, наравно, није доживљавао као неуспех, већ као неправду једног трулог система. Природно, онда је опет терао инат, а то се углавном њему самом обијало о главу. Наводно, својим анархичним ставом према животу борио се против репресивног система, али у свим случајевима његовог рада, главна препрека била је то што није умео да ради по правилима, уз оправдану љубомору мушких колега. Истина, у тим данима био је незајажљив, флертовао и заводио све жене без разлике. У ствари, његов посао сводио би се на ласкање до сламања срца. Ма како било сурово, њему то уопште није изгледало тако. Није могао замислити да би некоме могло причинити бол нешто што је њему пружало толику радост и задовољство. Мислио је – ако је њему добро, добро је и свима око њега, искрено верујући да је његов егоцентризам чист алтруизам и највиши степен емпатије. Сваки прави и озбиљан посао за њега беше успутан – пуко средство за тренутни хир. Никада није био истински посвећен ичему другом сем завођењу жена.

Љубинка, као свака права мајка, непогрешиво је осећала да њен син више није срећан, да није исти као пре. Што је бивао старији, постајао је тужнији, бар тако јој се чинило. Никада није хтела да види праве разлоге Адамове среће, или несреће, било је само важно да јој дете наоко изгледа срећно. Није уопште било битно због чега, садржај је није превише занимао, детаљи су је замарали. Чак ни саосећање према толиким ожалошћеним девојкама није је подстакло да га осуди. После педесете, престала је да их броји, да им памти имена, њој је само било важно га види насмејаног, безбрижног и ужурбаног. Међутим, од пре неколико месеци с њим је почело да се дешава нешто чудно. Постао је превише дрзак, нервозан и нетрпељив. Брецао се на сваку ситницу, почео лоше да говори о свему. Ништа му се није допадало и према свему је исказивао дубински презир. Почео је да се повлачи у себе, да живи у свињцу, да му се недељама гомилају судови. Док Љубинка не би унајмила спремачицу, на ве-це шољи хватале су се алге. Имала је утисак да је не гледа у очи, већ да гледа кроз њих. Од тог туђег погледа прожимала ју је језа. Готово га се плашила и већ дуже време разрађивала стратегију како да сину поврати усахли сјај.

– Париз, то свакако звучи примамљиво, али не када ти га неко намеће.

– Сине, не намећемо ти ми ништа, него само предлажемо. Нудимо ти решење.

– Предлажете решење... Решење за шта, молићу лепо? Као да постоји неки проблем! Али ајде, дајте да чујем тај предлог, то ваше решење за не знам шта...

– Озрене, молим те, лепо му испричај све детаљно – изговори бојажљивим тоном да не изнервира сина. Љубинка је од свега у животу највише мрзела свађу, па је зато много тога прећутала. Не због других, већ искључиво због себе. Није хтела да нарушава свој душевни мир и крши правила грађанске пристојности. Да се увек потресала када би неки пацијент испустио душу на њеним рукама, ампутирала би их. Зато је хладне главе и анестезираног срца испраћала многе на онај свет. Љубинка звана Лили није веровала у „Онај свет“, мислила је да се све растаче у молекуле и да човек када умре губи свест о себи. Нема ни сеобе душа, ни Душе света, а понајмање Васкрсења, Раја и Пакла. Веровала је у принципе здравог разума и одатле извлачила моралне поуке. Тактизирала је, била увек прагматична и опортунистична. Препустила је Озрену да у синовљевим очима не би изгледало као да му она нешто намеће. Наравно, не би се никад сложила с помишљу да тако сину не дозвољава да одрасте. Није важно да ли он зна да она стоји иза плана о његовој будућности или мисли да је то Озреново масло не би ли га се решио – она му је будућност већ скројила.

А Озрен је стајао пред тешким задатком да љубазно дочара спасоносни план особи коју дубински презире и за коју би највише волео да не постоји. Уосталом, као и обратно, једино што се Адам двоумио да ли да га назове длакави штакор или бодљикаво прасе.

– Адаме, ти си већ зрео човек. Схвати ово као пословну понуду, молим те.

О чему се ради? Дакле, ради се о томе да је једном мом старом пријатељу потребна стручна помоћ. У ствари, више као десна рука, партнер, менаџер... Разумеш? Он, дакле, живи у Паризу и тамо има... држи један ексклузиван ресторан. Ако ти звучи занимљиво, путујеш за месец дана, јер ствар је хитна, а он пошто-пото хоће некога одавде.

– Чекајте, молим вас, Озрене! Мама? – избечи се на Љубинку.

– Сине, ово је озбиљна пословна понуда. Мораш сам да размислиш. Ја мислим да си луд ако не пристанеш. Мислим, ако мене питаш...

– Добро, ајде, ајде, да чујем даље – Човек се нагло прибра, схвативши да је ствар крајње озбиљна.

– Даље све зависи од тебе. Даћу ти Божин број, тако се зове човек, Божа. Сви трошкови пута и смештаја су ти подмирени.

– А виза? Заборавили сте визу – разрогачи очи на Озрена.

– Виза је већ сређена, рекох ти да је све завршено – одговори овај хладнокрвно.

Адам је таман заустио, кад Озрен ускочи у његов ток мисли: – Твоја мајка ми је дала твој пасош и све податке. Оне разне потврде смо све извадили преко неких Љубинкиних и мојих људи... Ништа се не брини, све је сређено.

– Јесте, сине, ово је прилика која се не пропушта. После ћеш да жалиш... Ако ти се не свиђа, врати се. Али, бар пробај! Ако ништа друго, бар види Париз!

– Мама, био сам у Паризу с тобом и татом, бре!

– Био си, сине, али си имао десет година.

– Ма, сећам се свега! Обишао сам Европу, Америку... Време је за друге континенте.

– То ти се само чини. Сад је право време за оно што ти се нуди. Ово ти је once in a lifetime прилика. Ајде, љуби те мајка – приђе му лаким кораком и помази га по образу.

– Не мораш сада да одговориш. Пусти да преноћи. Јутро је паметније од вечери. Идемо сад Озрен и ја да вечерамо, а ти на спавањац. Хоћеш ли да ти донесем неки чај?

– Немој да се смараш, идем одмах у сан.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

IV

 

 

 

 

 

А на улазу у сан дочекало га је насмејано Врачево лице. У први мах, страшно се препао и одмах покушао да промени ток сна својом опробаном техником, али овога пута сан се отео контроли. Кадар Врачевог искеженог лица замрзао се испред Адамовог уснулог ока. У мерним јединицама сна, то је трајало прилично дуго. Таман када је почео да луди, план се нагло проширио – угледао је самог себе како стоји чврсто загрљен с Врачем и смеје се.

– Ајде, где си досад? Сви те чекају. Улази! – узвикнуше углас Врач и сањани Адам Адаму који сања.

Одједном, уснули Адам зачу страшно гласну електронску музику. Није још схватао у ком простору се налази, само музика и две мушке силуете које врцкају. Јасно му је било да су те две силуете он и Врач, али колико год га тај призор згрозио, радозналост је била јача од грозе. У следећој сцени угледао је како Врач отвара прстен и сипа неки прах у једину усправну чашу на столу, његову. Призор који је потом уследио беше први пријатан од почетка сна – диско кугла, а подно ње десетак веома лепих девојака у заносној игри и све разговарају на француском. Таман када је кренуо да ускочи у овај диско рај, угледа на подијуму испред себе – себе и Врача како играју стискавац. Адама који сања овај призор није обесхрабрио. Супротно томе, одлучио је да уђе у сан као протагониста. Зачу се једно „кланг“. То је био „дипон“, којим је припалио цигарету коврџавој плавуши бујног попрсја. Потом ју је обухватио око струка и привукао у страсни плес. У једном тренутку чак се очешао о раме сањаног себе, али на то уопште није обратио пажњу, као ни онај Адам у стискавцу. Уживао је ко никад. Од многих пријатних утисака плавушини мекани прсти највише су му пријали. Музику је јасно чуо. Могао је чак да разабере песму – „Come Into My Life“ Била Самерса. И заиста, неко је ушао. Зачуло се звоно на улазним вратима, а он је истог тренутка испустио плавушу и пошао да отвори. Међутим, врата су се отворила сама. Угледао је Аријадну с коврџавом косом, у хаљини исте оне скерлетне нијансе као папуче комшије Жака, мада је више вукла на неку прљаворозе, попут завеса са балдахина. У позадини угледа диван планински водопад, подно кога је стајала Аријадна у отвореној шкољци, босонога, осмехујући се блиставим осмехом.

Одједном иза себе зачу: „Драга, па где си досад!“ Окрете се у правцу звука, кад угледа оно исто лице Врача с почетка сна. И опет исто, кадар с Врачевим лицем се замрзао. Што се више трудио да га уклони, резолуција је постајала већа, док се, на крају, све није претворило у разливене пикселе жуте боје. Осетио је да га штипају очи, протрљао и нагло отворио.

– Зашто нисам спустио ролетну! Кретен! Колико уопште има сати? Јеботе, јутро је!

Умио се хладном водом и ставио воду за кафу, наместио кревет, истуширао се и сео у своју једину фотељу. Седео је, пијући кафу и размишљајући, добрих сат времена. То што је размишљао не да се лако препричати. Превртао је по глави милион комбинација, да би се на крају вратио на почетну дилему: ако оде, Озрен је значи успео да га покори, ако не оде испада кукавица, јер није ни пробао. Треба му времена да одлучи. Потребно је да се појави неки знак, додатни аргумент на тасу судбине. Управо овде размишљање је запело. Шта га уистину везује за место на коме се тренутно налази? Које је заправо његово место сада, а где он у ствари жели да буде? Потпуно је био свестан празнине у којој се налазио. Тренутно није имао никаквог посла. То је била једина извесна чињеница. Паралелно се договарао с разним људима о потенцијалним пројектима, од којих су неки били строго комерцијални, а неки везани за чисту уметност. Исцрпљен од менаџерисања, желео је да споји лепо и корисно. На пример, да организује изложбу немачких концептуалаца, или већ тако неку пикантерију из света западноевропске уметности. У том смислу, Француска такође није била лош избор. Значи, ипак да оде, али опет му је фалио круцијални аргумент, а изазивао га је круцијални експеримент. Размишљање прекиде гласно крчање црева.

– Зар је могуће да она дебела није оставила ништа! Ни мрву! Права женска стока! Забранићу јој да долази. Адаме, будало, што крешеш одроне, ко ти је крив!

Бесан, оде до фрижидера, у коме није било ничег сем једне старе тегле пекмеза у углу. Хлеба је било свега два бајата парчета у корпици која је стајала на столу. Проклињући Наташу, Адам слисти више од половине тегле. Затим опет седе у фотељу. Заиста – он није имао никаквог посла. Ево, сад, у овом тренутку, он ама баш ништа није могао да ради у својој полупразној соби. Нико га није звао, а није ни могао, јер је мало ко поседовао његов кућни број, а мобилни је изгубио на неком журу, оне вечери када га је Љубинка враћала из алкохолне коме. Из принципа није хтела да му позајми новац, док се не призове памети и не заради за нови. Тешка срца, одлучи да саопшти Озрену историјско „да“. Силазећи пешке у мајчин стан, непрестано је понављао једно те исто питање: „Да ли сам ја то одавно пукао, а почео да примећујем тек сад?“

Тешко је човеку да призна болну истину о себи, али они који то учине, направили су први корак ка свом избављењу. Други корак је обично најтежи. То је оно – шта сад урадити конкретно? То је било питање праксе. Ако је воља оболела, пракса највише трпи. Таква особа пред собом искључиво види затворена врата, или види само једна једина, упркос томе што та врата воде у сигурну пропаст. Лекари такво стање називају депресијом, песници меланхолијом, а у сленгу се то назива бедаком. Адам, чак и малопре, када је признао да је „пукао“, није хтео да прихвати сопствену кривицу. Главни кривац је, наравно, била држава, која је народ увукла у бесмислене ратове, која му је уништила најлепше младалачке године. Проналажење кривца у другоме омиљена је пројекција свих нарцисоидних губитника. Најопасније за Адама било је то што је он делимично био у праву када је оптуживао државу. Не само њему, већ многим младима у тој држави онемогућено је било да путују већ скоро две деценије, а он је једино у свом животу најискреније желео да буде галериста, експерт за процену вредности уметничких дела, колекционар и визионар нових праваца. Сматрао је себе врхунским естетом. Међутим, услед недостатка напорног интелектуалног рада, љубав према лепоти одразила се у његовој опсесивној сексуалности.

– Добро јутро, Адаме! Откуд ти овако рано? – упита згрануто Љубинка. – Закувај ми кафу, молим те, касним, идем да скинем ове виклере. Журим, имам важан састанак, ускоро почињем с приватном праксом.

– Уау, одлично, мама, значи, биће лове! Него, мама, јеси л' се ти скоро чула с оном твојом рођаком одозго?

– Јулијаном?

– Да, с њом. Слаб сам са именима родбине...

– А, шта ће ти она? Знаш да је мало шано-душо – упита радознало мајка. Сад више није нигде журила.

– Нисам ти никада рекао, она ме је на дединој сахрани питала шта да ради с једном сликом.

– Да, знам да су они у својој кући имали вредне слике, нарочито из 18. и 19. века. Али, мислим да је то све раскућено... Којом сликом?

– Па, сећаш се, причала је да поседује прву верзију слике Паје Јовановића „Сеобе Срба“, али са овцама и мањег формата и питала ме је да ли је ико способан да процени њену аутентичност, а ја сам јој рекао да овде за то немају никакву опрему и да се можемо ослонити само на мишљење неког експерта. Размишљао сам да је питам да ми да слику, па да је однесем у Француску, са још неколико дела које кријеш у викендици. Пре тога бих покушао да урадим процену уз помоћ мојих професора. Не верујем да ће све проћи без цимања, тако да је боље да сам отворим галерију, или је продам неком богатом страном колекционару. Бар ће бити сачувана од пропадања. А мени је веома битно да се појавим тамо с нечим, било чим. Зваћу и оног ћалетовог пријатеља Љубу, сликара.

– Па, сине, да ли то значи да ти прихваташ Озренов предлог? Значи, да му кажем да зове Божу да ти спреми апартман? Он више не живи у Паризу, него у неком предграђу, а у стану изнад кафане обично живи неко од запослених. Прошле године, сећаш се, када смо Озрен и ја били, живела је нека конобарица којом се Божа после оженио. Сад немам појма где је, зна Озрен. Али, он је океј. Шта је друго могао, напустила га прва жена, а била права лепотица... Све је стекао сопственим радом. Дошао са села у Београд, па из Београда у Париз још крајем седамдесетих. Радио све послове, штедео, а онда је добио наследство и отворио кафану на Монмартру, овај ресторан не знам где је. А та прва кафаница му била прелепа, тачно испод цркве Сакр кер. Сећам се, кувар се звао Јин... Никада нећу заборавити онај дивни дезерт од лотосовог цвета и онај ве-це осликан зеленим нијансама, а чесму пушташ тако што згазиш на папучицу...

– Звучи супер! Свратићу кад одем тамо. Него, ајде зови Јулијану и реци Озрену да крећем чим узмем ту слику. У ствари, молим те, немој ништа да му кажеш, не мора он баш све да зна.

– Добро, сине, знам да ти се он не допада. Али, у праву си, можемо нешто да задржимо за себе.

– Идем горе, мама, и молим те, позајми ми неку лову, немам ни динара. Вратићу ти све...

– Јао, Адаме, увек ме овако на’ваташ на брзину. Ево ти сад хиљадарка, а када будеш кретао даћу ти последњи пут у животу хиљаду евра и више ништа не очекуј од мене. Чуо си да отварам приватну праксу, али не рачунај на то. Ја чекам да ми даш унуку, да нађеш жену и посао и да се већ једном смириш. Е, њој ће баба све да купи!

– Добро бре, кево, немој да си сад патетична! Дај неку клопу, тј. лову, па идем да организујем испраћај.

– Какав, бре, сад испраћај! Одакле ти паре за испраћај? Оћеш да правиш испраћај са хиљаду динара?

– Е, мама, не мешај се у то, у крајњој линији, нека свако донесе своје пиће.

– Сине, не можеш да правиш забаву за више људи у свом малом поткровљу! Јеси ли луд? Па, ту не може ни десеторо да стане!

– Мама, понављам ти, не мешај се. Можда уопште нећу правити испраћај код куће.

– А где ћеш да га правиш?

– Ајде, мама, касниш, не гуши ме сад. Идем да зовем људе, а ти разговарај са Јулијаном и све јој лепо објасни. Немој само много да ме пљујеш, жена мора да ме схвати озбиљно.

Дошавши у стан, Адам седе у своју једину фотељу, али овог пута с телефоном у шаци и имеником на крилу. Остао је гладан, али није обраћао пажњу, већ поче редом да окреће бројеве другара и бивших љубавница, наиме, другарица. Свима је дао упутства у вези с пићем, уз молбу да доведу „што више риба“. Нагласио је да још није сигуран на ком ће се месту одржати испраћајни жур, али да ће сви бити правовремено обавештени. Стигавши до слова В по абецедном редоследу, пред њим се указа име Војислава, званог Врач. Док је окретао бројчаник на телефону из прошлог века, синула му је идеја – замолиће Врача да се жур одигра код њега, у оној уклетој кући. Дуго је звонило и таман када је хтео да прекине везу, с друге стране зачу се млађи мушки глас.

– Хало, добар дан, да ли је Војислав ту, тражи га његов пријатељ.

– Кога? – упита непознати глас.

– Извините, треба ми Врач. С ким причам?

– Не знам о коме причате. Који Врач? – одговори непознати глас.

Утом, јави се и трећи глас.

– Владице! Под хитно да си спустио слушалицу! Разбићу те! Дериште једно, реко сам ти синоћ да идеш кући! Ахм, извините, ко је на вези?

– Адам је, Војиславе, надам се да те нисам прекинуо у нечему.

– Па, није да ниси, него овај мој неотесани сестрић… Те младе неваспитане и необразоване генерације... опако ми иду на нерве. Али, човече, кажи ми шта је било после оне ноћи? – тобоже брижно упита Врач.

– Јао, не питај, заглавио сам се у лифту, али чим сам изашао с твоје гајбе десило се чудо.

– Чудо?

– Даааа, сви симптоми су нестали оног момента када сам крочио у двориште. Али, то није све!

– Дааааа? – нестрпљиво одврати Врач.

– Сећаш се, дао си ми број од оне дугоноге.

Војислава као да погоди гром.

– Сећам се, наравно, брзина којом си је склепао је иритантна! Па, она ме је исти тај дан звала да пита за твој број! Нисам веровао!

– Ма, друже, бре, ствари понекад нису онакве какве изгледају. Уопште је нисам „склепао“, него је та девојка заиста испала лаф. Замисли, дошла је да ми врати упаљач мог ћалета, који је пронашла у твом дворишту. И звао сам је одмах на вечеру у знак захвалности.

– Па, нисам ни сумњао да ћеш јој се квалитетно одужити...

– Дај, бре, Војиславе, није оно што мислиш! Није остала ни пола сата, вечеру није пипнула, а ја исцимо кевиног дечка да нам спрема неку скупу шкољку. Попиздео је... А ова твоја Аријадна, чудна, бре, нека риба... Мис'им, пази име, пази како се риба 'ладно зове! И онда је само нагло устала од стола и малтене без поздрава истрчала с гајбе. Да не верујеш! Остао сам згранут.

– Хоћеш да кажеш да је ниси привео?

– Ха-ха-ха-ха, брате, ти само на једну ствар мислиш. Нисам, бре, питај је ако хоћеш. Него, нисам те због тога звао.

Кад то чу, Врачу паде камен са срца, иако је имао дозу скепсе. Зато реши да испита ствар до краја.

– Да, она је прилично чудна за данашње појмове, не да свакоме ко је позове на вечеру.

– То ми је јасно. На челу јој пише да јој је рингла загорела.

– Добро, Адаме, ја то не бих могао да назовем ринглом. Знаш, ако девојка...

– Него – прекиде га Адам – хтео сам нешто важно да ти кажем, то јест, да те замолим за нешто...

Врачу одмах паде на памет да су се Адаму јавили нови симптоми. У сваком случају, овога пута неће моћи бесплатно, али у сврху опита – јер Адам је јединствени случај без ауре – можда га и части. Зна он да је овај клошар, мамин син и гребатор и да му нема помоћи, али ипак је куриозитет.

Адам се малко накашља, па настави убедљивим тоном.

– Види, ја одлазим... Не знам када ћу се вратити. Она истрипована ноћ, лифт, та риба, татин упаљач... Све ми се скупило. Правим опроштајно вече, али имам мали проблем...

– Чекај – прекиде га Врач – куд одлазиш, кад? Си полудео?

– Имам озбиљну понуду за посао у Француској.

– Где у Француској?

– У Паризу.

– Наравно, сви путеви воде у Париз.

– Ха-ха-ха, лепо си то реко. Елем, проблемчић... Треба ми гајба, моја је сувише мала. Наравно, нема да бринеш због нереда, разумеш, средиће то Сандра и ове њене. Знаш њу?

– Како да не знам! Оставила ми је читаво богатство због тебе.

– Не сери, долазила је код тебе?

– Месецима од кад си је откачио.

– Боже, па то је била само кресидба за једну ноћ, шта се истриповала! После се понашала сасвим нормално. Чули смо се у вези са журом, била је богзна како фина, сама се понудила да помогне, па реко' што да не... Добро, дакле, пристајеш?

– Уф, да ли пристајем... Није то тек тако. Знаш да се овде термини изнајмљују, мораћу да погледам кад има слободно. Кад ти тачно идеш?

– Не знам тачно, морам и ја да видим. Имам неки послић да завршим пре него што кренем. Али, рачунај, палим за око месец дана и мање.

– Па, оћеш онда жур да правиш за викенд пред пут? Могу да покушам да те убацим код мађионичара. Било би занимљиво, организујемо шоу...

– То је феноменално, матори, стварно си прави цар!

Адам манично поче претурати по стану не би ли пронашао цедуљче на коме је прибележио нови број Љубинкиног мобилног. Тражио је свуда, цедуљче као да је у земљу пропало. На крају, одлучи да прекопа по ђубрету.

„Овима што копају по контејнерима баш је забавно, никад не знаш на шта можеш да налетиш. Види ово! Минђуша! Чија ли је? Љубинкина није, не воли висеће…“ Копао је и копао. Напокон, одлучи да простре новине и на њих изручи целу канту. Пред њим се указа читав његов живот у протеклих пар недеља: гомила опушака, празне кутије од цигарета, остаци хране (којима би се комотно могла нахранити гомила бескућника), један часопис „Арте“ (зашто ли је то бацио, не сећа се), кутије од бромазепама и коначно угледа како из једне конзерве туњевине извирује неки папирић. Да, то је био тај папирић, али је био толико мастан да су се бројеви једва назирали. Ипак, успео је да дешифрује број, путем упијања масти у салвете и из првог покушаја добије Љубинку. Била је прилично нарогушена, приморана да му усред састанка диктира Јулијанин број. Потом је позвао тетку Јулијану и објаснио јој своју намеру.

Тетки Јулијани се ближила седамдесета. Муж јој је недавно умро, децу није имала. Остала је сама, једва спајајући крај с крајем. Адамова идеја јој се учини спасоносном за њену беду. Сложила се да Адам пронађе стручњаке за процену и дође заједно с њима да погледају слику, успут напоменувши да поседује још једну Јарослава Чермака „Херцеговачко робље“ из 1868. године. Човек је, одушевљен овим бонусом, почео да ниже маштања, која су га водила много даље од Париза. Свесрдно се бацио на посао, ни сам више не знајући колико је телефона позвао у потрази за правом особом за процену. Сазнао је и једну немилу вест. Наиме, најеминентнији стручњак за сликарство тог периода у садашњој и бившој земљи оптужен је за давање лажних процена у сврху стицања материјалне добити. Дакле, његова процена је била доведена у питање, па Адам одлучи да потражи дилере уметнинама, упућене у право стање ствари на тржишту.

Зачудио се којом брзином је успео да их пронађе, и то преко неких својих познанстава међу бизнисменима. Заправо, права реч за те „бизнисмене“ била би комбинаторичари, а дефиниција следећа – комбинаторичари су подврста бизнисмена; баве се свим и свачим, од ваљања крадене робе из иностранства (сатова, ципела, гардеробе, накита, разних уређаја, па и дроге), преко посредовања у преговорима између људи из подземља, до завршавања свих могућих папира у општини и МУП-у. Комбинаторичари никад не раде за фирме, новац углавном добијају на руке. Они су, једном речи, улични бизнисмени. Њихове канцеларије представљају локални кафићи. У подземље никада не улазе предубоко, праћакају се у плићаку, али су добри са свим криминалцима и многим полицајцима. Увек су на ивици закона, али никада у потпуном безакоњу. Такав један комбинаторичар из краја врло брзо га је упутио на праву адресу, чак и не тражећи противуслугу, што је Адама прилично изненадило. Нарочито га је забавио стајлинг тог комбинаторичара, јер је изгледао као да је избегао из деведесетих. Сва одећа била му је строго фирмирана, као и сат, а на ногама је уместо најки ер макс имао најновији модел „Пуминих“ црних патика са златним знаком. Кајла од сто грама жутог спала је на педесет белог, уз наруквицу од каучука у комбинацији са истим племенитим металом. Уместо упасане дуксерице, носио је упасан поло пуловер с „ве“ изрезом у исцепане винтиџ фармерке. Фризура га је највише одавала – то је била модерна варијација на такозвану фудбалерку из осамдесетих. Комбинаторичар је Адаму само проследио контакт, све остало било је на њему. Позвао је број, а с друге стране јавио се женски глас. Жена се звала Маријана и рекла је да су она и њен колега у том послу већ скоро две деценије и да ће без грешке моћи да процене аутентичност слика. Бесним колима стигли су на уговорено место. Тетка Јулијана становала је у једном мање удобном предграђу, куда ју је животна мука отерала из велике куће после смрти супруга. Стан је био заиста лепо уређен, али је одисао скромношћу, коју су јој наметнула тешка времена. Иако је од самог почетка стрепео, нов намештај му је улио поверење. Чим је ушла у собу где су висиле слике, Маријана је променила израз лица – позеленела и поцрвенела у исто време. Каква ли је тек њена аура, пролете му кроз главу. У секунди му постаде јасно да од посла нема ништа. Тако и би, Маријана и њен колега изразили су разочарање тиме што су одбили кафу и сместа изашли напоље, не рекавши тетки ни довиђења. Адам је остао понижен и очајан – испао је потпуна будала у очима ових стручњака за уметнине, које уметност уопште није занимала. Био је бесан на тетку Јулијану, понављајући у себи како је ретардирана, јер је очекивала да може да „изваља“ најобичније репродукције на папиру. Чак ни рам којим су папирнате слике биле уоквирене није имао никакву вредност, иако су фотографије биле старе бар шездесет година. Истовремено, било му је јако жао тетке, која се, јадна, свим срцем понадала да је њеним финансијским мукама дошао крај. Њега није имао ко да жали. План му је пропао и сада ће морати да иде у ту Француску празних руку, по плану који му је скројио Озрен. То га је највише болело. Једино што му је у овом часу преостало било је да се бар врхунски проведе на журу од хиљаду динара.

Одмах је позвао Врача, који му је рекао да у ону тамо суботу неки мађионичар треба да одржи пробу у његовом салону и да је најбоље да се жур одигра у недељу, или у петак. Адаму се то није допало, јер људи су у петак уморни од радне недеље, а у понедељак већина мора рано да устаје. Прошла су та времена када је било неважно којим даном се одржавају забаве. Али, Адам у секунди смисли компромисно решење: предложи Врачу да гости на журу плате улазницу за мађионичарску тачку, а да се од тог новца купи део пића. Остало нека донесу добростојећи гости. Војислав се сложи, под условом да то буде заједнички жур, а мађионичару онда неће наплатити термин.

Преостале дане до жура провео је у телефонирању и повременим силасцима код мајке да једе. Када је чуо да Адам пристаје, Озрен напрасно постаде више него љубазан, па му чак понуди новац за испраћајни жур, што је Адам са индигнацијом одбио, али му овај ипак ћушну новчаницу у џеп. Знао је Озрен шта је добра инвестиција, не би ли се врата раја коначно отворила за њега и Љубинку.

 

 

 

 

 

 

V

 

 

 

 

 

Напокон, дошао је и тај дан, субота. Мађионичарска представа требало је да почне у девет часова, а Адам је, по обичају, каснио из необјашњивих разлога. Упао је непримећен на пола тачке, први пут угледавши чувени Врачев салон. Већина гостију седела је у трансу на разнобојним јастуцима разбацаним по поду и нетремице гледала у мађионичара пред којим је лебдео округао сточић. Адам се радије занимао разгледањем собе: на плафону био је нацртан Зодијак, по зидовима слике тарот карата, један велики, старински глобус стајао је у ћошку а с прозора висиле су, добро му познате, тешке завесе боје труле вишње. После бурног аплауза, праћеног подврискивањима, наступио је крешендо представе: музика се претварала у грмљавину и лупање у гонг. Мађионичар је отишао иза завесе, остављајући сто да лебди у ваздуху, на опште зграњавање публике. Потом је на сцену ступила помоћница, плавуша у дугој прљаворозе хаљини посутој златним шљокицама. Учинила је кружан покрет руком према публици, тражећи подршку. Тада онижи мушкарац преобучен у џелата приземи сто, па на бину изгура ковчег налик мртвачком. Човеку је одмах било јасно „да ће рибу да пресече напола“. И није се преварио. Мађионичар, који је себе називао Дајмонд (Diamond), појавио се однекуд преобучен у бело одело од неког ПВЦ материјала. Узео је своју секси помоћницу за ручицу и убацио у ковчег. Адам се изнервирао што јој се нису виделе бутине, па је опет скренуо поглед на чудновате приказе по зидовима.

Пажњу му је прво привукла карта Обешени, која се налазила преко пута. Неприметно је прошао кроз занесене посматраче и стао подно слике. Упитао се зашто тај на слици виси обешен за једну ногу и зашто му је ова друга савијена под углом од деведесет степени? Друга ствар која га је бацила у недоумицу беше – да ли је глава тог „обешеног“ намерно испод нивоа земље и да ли то са два стабла, која придржавају вешала, крваре одсечене гранчице? Ово му се уопште није допало – гране које крваре. Сместа се укључи у ток мађионичарске представе. Мађионичар је већ увелико тестерисао ковчег с плавушом. Адам је знао да је то трик и уопште се није нимало „примио на фору“, за разлику од помахнитале публике. Дајмонд је преполовио ковчег из чије једне половине је вирила девојчина глава, а из друге су се ножице живахно копрцале. Е, ту већ није могао да остане равнодушан. Потом је онижи мушкарац, помоћник, одгурао доњу половину на један крај бине, а Дајмонд горњу на другу. Наравно, сви су очекивали да ће саставити ковчег, међутим, десило се нешто веома и сасвим неочекивано – свако је своју половину одгурао низ косине с обе стране бине до врата на наспрамним странама салона и потом обојица нестадоше иза њих. Светло се у истом тренутку угаси и настаде потпуни мрак. Музика се претвори у микс гонга и неке композиције попут Вагнерове Валкире, да би се после само неколико тренутака упалио рефлектор и на бини појавио велики Дајмонд у пратњи онижег џелата. Публика је буквално вриштала, а Адам остаде нем, скамењен. Куда је нестала девојка у прљаворозе хаљини? Свакога часа очекивао је да ће однекуд истрчати и поклонити се публици, али то се није догодило. Сви остадоше пренеражени у мраку, али не задуго. На бини се одједном створи свима знани Ди-Џеј Фанкенстајн. С првим тактовима музике упали се расвета: пар црних светала, неколико разнобојних неонских цеви, један бели сноп усмерен на диско куглу која се заврти из средишта Зодијака. Овај светлосни напад на чула помути Адаму мисли у трагању за изгубљеним половинама плавуше и тад угледа још једну карту.

То је била такозвана Папеса, најспорнија карта у целом тароту. Адам то наравно није знао, али га је привукла сличност те композиције са Ђотовом фреском „Вера (Фидес)“ из капеле Скровењи у Падови. Волео је италијанску уметност из ма ког века и сматрао да су Италијани најбољи сликари чак и у 21. веку. У том тренутку сети се свог незнања да Ботичелијева Венера стоји на шкољци коки, коју је прождрала она халапљива Наташа. Ђотове фреске се сетио, јер је као студент био на факултативном пропутовању од Фиренце до Помпеје. „А зна се да је Ђото сликао византијским стилом“, упаде му мисао. Присети се да женска фигура из Падове није имала троспратну папску тиару као ова на тарот карти, а Тарот Паписа, илити Висока свештеница, није у руци држала крст, већ на крилу отворену књигу. „Како је ружна“, помисли Човек, „а какви су јој то грозни подочњаци! Не гледа ни у књигу, ни у посматрача, већ негде, питај Бога... Не сме баба човека у очи да погледа.

У том часу, у гомилу на подијуму улете дебељушкасти мађионичар преобучен у уличну ношњу. Стереотип обичне „Т“ мајице и врећастих панталона разбио је панкерском наруквицом са нитнама, прстеном с великим тиркизом и неком недефинисаном амајлијом око врата. Када је засвирала нека боса-нова, Дајмонд запева из свег гласа на савршеном португалско-бразилском, заигравши тако зналачки да је Адам, иако на ивици да пукне од смеха, био уверен да је овај ишао на балет, или бар на фолклор. Чим је мађионичар почео да изводи маказице по ваздуху, гости се напрасно разиграше, као у тренутку кад се убрзава коло. Чаше су само падале, а текућина летела посвуда. Адама нико није приметио, нико му није ни пришао, нити је он икоме пришао. Био је јако срећан због тога. Ипак, питао се: „Да ли су ове будале свесне да је ово мој испраћајни жур?“

Тада настаде потпуни кркљанац. Из гужве излете нека сподоба у црној кошуљи и налете равно на Адама. Сподоба је просула лепљив коктел по његовој нежноплавој кошуљи и новим белим фармеркама.

– Ало, бре, Цане! Јеси нормалан, просо си ми то срање по кошуљи!

Цане избуљи на Адама урокљивоплаве очи, крајње сабласне под црним светлом.

– Ма, купи „вениш“! – рече, уневши му се у лице.

Човек га одгурну назад у гужву и без речи запути се ка тоалету. У густој маси није видео никог познатог, зато што то није ни желео. „Ко су, бре, сви ови људи? Буди бог с нама, Врачева екипа! Гомила жена, с конца и конопца. 'Де их на'вата? Колико риба из унутрашњости”, разматрао је док је покушавао да се провуче између непознатих телеса и још непознатијих дијалеката. Било је ту и згодних спонзоруша и интелектуалки (или су бар тако изгледале), јапи-криминалаца, другоразредних функционера, фрикова из света моде (шарених, а безбојних), помодних анархиста, масонских неофита, маргиналних естрадних личности и такозваних градских ликова за које нико није знао чиме се заправо баве, а могли су се сретати увек и свугде, на сваком важном догађању. Кренуо је у ве-це, а у ствари ишао да тражи несастављене половине плавуше из сандука. Дуж пространог предсобља на чијем крају се налазило купатило, људи су опуштено поседали. Даме се нимало нису устручавале – сазуле су своје штиклице и распиштољиле се по огромном бенгалском тигру од неке мекане твари најновије технологије. „Зашто ли је тај човек испред клозета ставио тог слинавог тигра? Да бих ја сад морао да прескачем све ове људе! Ауу, види ти те ножице... буткице... листиће... Уу, а види ову кравуљину у минићу... Ал', как'е сисе има, брате! Погле овог задриглог паћеника, увалио се између ове две цице... Па да, има лове... Види му чуку! Пуши томпус, крмак, а празилук из буље... Дао бих му ја да попуши нешто друго!“

Све је то Човек стигао да помисли на путу до клозета. Чим је ушао, осети велико олакшање. Уместо да опере флеке, затворио је очи и почео лагано да пишки. Пишкење затворених очију била му је навика још од детињства. Млаз једноставно другачије није хтео да потекне. Зато су га проклињали сви они којима је остављао жуте барице по дасци. Када је млаз коначно потекао, с друге стране капака искочи му представа још једне тарот карте. Човек је, иначе, имао одлично визуелно памћење. Ту способност је задржао још од најранијег детињства. Чувао је безброј паковања меморије на тавану викендице, а другаре терао да играју са по три сета у исто време. Знао би сваку сличицу руком да нацрта. У тами његовог затвореног ока указа се велики ловоров венац, а у венцу људска фигура с плавим увојцима до рамена, полно недефинисана. Лево горе глава херувима, преко пута орла, доле телета, наспрам глава лава. Анђео, орао, бик, лав, четири Јеванђелисте, кардиналне врлине и четири елемента. Пажњу му је највише привукао венац, али онај оскудни, обмотан око препона фигуре. „Је л' то Адам, сам, протеран из Раја?“, питао се. Слика се угаси када је истекла последња кап. Уместо флеке, у трену одлучи да запере себе и одоздо и одозго, за сваки случај. Мајка му је још с једанаест година рекла да би био ред да почне сам да се запира и он од тад уредно упражњава ову пријатну навику. Човекова хигијена је заиста била на нивоу, умео је да се тушира и по читав сат. Купатило му је било сведено на исти бизаран начин као и соба без зидова с једном фотељом и балдахином. Сву козметику и парфеме држао је у једном стилском ормарићу поред лавабоа, али на њему се није налазило ништа сем једне црвене округле свеће. На кади један сапун, шампон и гел за туширање, а на машини врећа прашка, широм отворена. Пешкири, наравно, увек чисти, уредно поређани у полицу поред врата. Купатило блешти, заслуга Љубинкина, што му плаћа спремачицу. Кућним пословима се Лили није бавила. Наводно, била је алергична на прашину и увек презаузета. Терала га је да премести тај тако диван ормарић у спаваћу собу, где му је и место, и купи неки нормалан, застакљен, да се лепо виде све те скупоцене бочице које му је стално куповала. Усред последњег испирања, врата се отворише и неко закорачи у купатило. Адам брже-боље прекри руком свој понос, а у огледалу се указа испрепадано лице неке женске особе. У први мах девојку није препознао, али када је ова залупила вратима, Човеку искочи лик Аријадне.

Како је није видео? Зашто баш она, од свих жена на журу, да му упадне у клозет? И зашто баш у том тренутку? Огромне муње пролазиле су му кроз главу.

Аријадна га је одмах препознала и истински се шокирала. Мање ју је саблазнио сам призор, од чињенице да је баш њега затекла у клозету. И, некако, би јој га жао – овога пута није био крив, сем што је ипак могао да се закључа. Продужила је, дрхтећи, кроз ходник у коме више није било људи и скренула у салон. А тамо сви ђускају најлуђим кореографијама. Тражила је погледом своје пријатељице и намерно није хтела да мисли о призору који је малочас затекла. У ходу зграби са стола две ракије и сасу их у грло, без уобичајене гримасе.

Другарица је укупно било три: Вера, Вида и Љубица.

Вида је имала црну, дугачку, густу, коврџаву косу и јаке обрве. Била је прсата и добро попуњена са свих страна. Струк, танки глежњеви и правилно обликовани листови су јој се ипак оцртавали и зато је многима била веома примамљива. Носила је црну хаљину до пола колена, а позамашан деколте красиле су велике беле перле. По образовању, премда у домену природних наука, беше најближа Аријадни, али не и по темпераменту. Озбиљна и промишљена, када је реч о науци – математици, склона поповању пријатељицама, веома бучна, претеране гестикулације и мимике, а када попије, или кад јој неки младић западне за око, постаје неурачунљива.

Вера је била балерина и глумица у мјузиклима, неизлечива романтичарка, неки би рекли радодајка. Давала се свакоме, јер је за сваког мислила да је онај прави.

И никада ништа није одбијала – ни дрогу, ни секс, ни алкохол, ни секс утроје, ни секс са женом. С друге стране, била је ретко пожртвован пријатељ и умешан саветодавац. Због сталног мењања стилова облачења, боје косе, сочива, њен спољашњи изглед био је потпуно неухватљив, а уистину била је једна нежна бринета, нимало изражајних црта. Зато су се шминкери отимали за њено лице. За ову прилику скупила је косу у пунђу и обукла се као фламенко играчица. Огромне црвене алке на ушима и јарко црвени кармин позивали су на страст.

Љубица их је све облачила. Модна креаторка и миротворац у друштву. Увек слабо нашминкана и подоста мршава, неко би помислио наркоманка, а у ствари јела је макробиотику, дувала с времена на време и пила углавном пелинковац. Према супротном полу превише пробирљива. Сваки мушкарац морао је најмање месец, до пет месеци, с њом да петингује, и то строго умерено. Зато су јој другарице препоручивале манастир, а и она је баш у том периоду почела да увиђа да јој је то можда једини пут.

Аријадна их није одмах спазила јер јој је пажњу привукло необично сунце на зиду. Када се приближила, испод њега је писало: Ла Лун (Месец).

„Боже, какав је то Месец што личи на Сунце? Лице. Види лице, подочњаке... Наивно сликарство. Као стрип. Али, Аријадна, ти добро знаш да је марсејски тарот озбиљна ствар, и те како озбиљна! Овако увеличано, види се сваки детаљ. Очигледно је скенирао... Не допада ми се, волим Месец. Месец није тужан и ружан. Јао, Боже, онај човек је ту! Каква сцена... Чек, чек, а шта је оно доле у бари? Дај да се мало одаљим.“ Док је унатрашке ходала од слике, осети снажан удар у нечија масивна плећа.

– Алоо, Видо, бре, развалила си ме!

– Ух, ти као да си од флис папира! А, шта уопште радиш? Ходаш на журки унатрашке!

– Гледам Месец!

– Гледаш Месец кроз зид?

– Да, Месец. Испред тебе. Си ћорава ил' пијана? Погледај! Види оног чудног рака доле у бари, што личи на шкорпију? Је л' ти личи на неки лик?

– То је рак? Чији лик, мајке ти? Ја видим само неко одвратно нацртано створење.

– Мислиш, невешто нацртано. Али, невештост је овде намерност. Тај наивни цртеж прикрива ненаивно значење.

– Шта, шта рече? Аха, невештост – намерност! Није ти то лоше...

– Ајде, стани овде где ја стојим и дообро погледај.

– Не знам, бре, Аријадна, зашто ме сад мучиш усред журке. Хоћу да идем да се зезам...

– Ајде, Видо, молим те, кажи ми на кога те подсећа. Ајде, прву асоцијацију.

– Аријадна... ја видим два пса који лају на ону ружну бабу у облику сунца и неко створење што подсећа на рака у бари.

– Добро, и на шта те подсећа то створење?

– Јао, Аријадна, усред журке си добила напад!

– Ма, дај, Видо, лепо те питам. Ево, рекла си прву асоцијацију. Рекла си да те Месец подсећа на Сунце. Није ни то лоше.

– Ма, Аријадна... Подсећа ме на неког ретардираног рака. Јеси ли сад задовољна?

– Нисам. Питала сам те на шта те рак подсећа. Кажи ми прву асоцијацију.

– Рекла сам ти, Аријадна, подсећа ме на ретардираног рака. Сад стварно прекини да ме смараш!

– Ајдее, Видоо, немој да си таква, што ти је тако тешко...

– Ма, рекла сам ти, немам никакву асоцијацију...

– Не видиш ђавола, Видо?

– Ти си, значи, потпуно одлепила! Одлазим, не познајем те!

– Нисам одлепила, него си ти нервозна, знаш! Ако мало боље погледаш, видећеш да су му клешта као рогови и да су црвена! Реп му брада јарећа...

– Ајме, шта си сад истриповала? Стварно не треба да пијеш!

– Прво и прво, треба да знаш да је ово озбиљна ствар – марсејски тарот! Древна симболика је у питању, запамти! Име и није нека старина. Знам, читала сам. Не прекидај ме сад! Сковао га је с краја деветнаестог века извесни Жерар Енкос (Gerard Encusse), познатији као Папус... Хахаха, умислио човек да је Папа, или шта већ, или је то име ваљда тада било „ин“ у тим окултним круговима ...

Аријадна се затресе од смеха, као да има благи епилептични напад.

- Ало, бре, жено, јеси полудела?! Шта се смејеш к'о помахнитала?!

- Пази, Пап-ус, мали Папа ... ахахахахахахахаха... Радо бих прочитала тог Папуса – Le Tarot Des Bohémiens : Le plus ancien livre du monde. Какав претенциозан наслов, па још псеудоним Папус! Добро, али сама теч „тарот“ је неидентификованог порекла, може бити арапска, може бити египатска....није утврђено!

- Ауууууу, алал си одлепила!!! Одакле сад то знаш?! Ниси ваљда и то радила на факсу?!

Аријадна, није била у стању да одговори, ухватио ју је немушти смех.

- Ало, Аријадна, искулирај се! Шта си пила?! Кад пре?! Тек смо стигле...а мени сереш...

- Ђааааакоооомооо...Ђаааакоомоо Кааазанова!!!....... Е, он ти је први користио тарот за гатање, илити како се он изразио - ди-ви-нааааацију .

- Какав сад Казанова?! Ти си, бре, жено пролупала скроз на скроз!

– Ма, слушај! Математички је конструисао кабалистичку пирамиду за прорицање и тако су га те разне грофице, чак и мадам Помпадур, питале највеће глупости, а он се користио њиховом лаковерношћу. Изазивао побачаје, справљао магичне напитке и помаде, 'тео да буде доктор, а студирао права, па побегао... С неким математичарем измислио државну лутрију да напуни благајну француског краља... Волео да живи на високој нози, једе остриге, пије најбоља вина... Сретао се с најутицајнијим људима и био један од најобразованијих људи епохе. Без зезања! Образовање, дар за поезију и музику, отварали су му врата дворова и замкова диљем Европе. Свирао је виолину... Наравно, био је и масон. Е, а слушај сад ово! Једна луда маркиза, Дурфе (d’Urfe), дала му је седам омота у којима се налазило седам различитих драгуља – сваки да се жртвује по једној планети. То је био као припремни ритуал пред „цијепљење маркизе божанским цјепивом“, то јест пред сношај, у коме би она требало да зачне саму себе у мушком обличју. Казанова, тј. његово кабалистичко друго ја, Паралисеј Галтинард, постао би тада Семирамидин, тј. маркизин, и муж и отац у исто време. Порођај би се одиграо у току умирања смртне мадам Дурфе. Дао је да се изради лепа шкрињица са седам претинаца, да у њих стави драгуље. Луда маркиза је примање прве жртве наменила великом поглавару Ружиног крста, али Паралис, то јест Казанова, послао је преко кабалистичког пророчишта поруку да се шкрињица мора жртвовати мору. Наравно, Казанова је шкрињицу жртвовао себи, то јест, узео драгуље, а шкрињицу напунио оловом и бацио у море. Ха-ха-ха-ха, какав цар! Препорађање није смело упасти у Месечев сат, јер би под његовим утицајем могло пропасти, или остати недовршено. Видиш ли сад како Месец има двоструку улогу – као што има видљиву и невидљиву страну. Отуд на слици један црни пас, а други бели. Месец крије тамну страну наше љубави... Као што је свака љубав везана за бол, трпљење и жртву... А истовремено тајанствено лепа као велики пун Месец! Маркиза мора да умре да би се поново родила као неко потпуно други! Једна исфронцлана баба да се роди у обличју младог мушкарца! Је л' капираш, Видо? Она мора да умре... Она мора радикално да умре! Као што каже Казанова за љубав: „...она је лудило, али над њим филозофија нема никакве моћи, она је болест која напада човека у свакој доби, а нема лека ако га удари у старости. О љубави, ко може рећи шта си ти? Богињо природе! Горчино од које ништа није слађе, сласти од које ништа није горче. Божанско чудовиште, чија се бит назире само у противречностима.“

– Мис'им, стваарно! Не могу да верујем шта си ми сад испричала!

У ствари, могу, ти знаш свакакве будалаштине, али сад си мее... вееоома, веоома изненадила! Иако те пола нисам чула од музике, баш си нашла место и време да ми ово причаш!

– Зашто? Не мислиш да ова анегдота открива право значење карте Месец? Месец је у ствари заљубљивање, боли колико је лепо... Исто као када гледамо у Сунце, зато и личи на Сунце. Па, сама си рекла да те подсећа на Сунце! Величанствено, а пржи! Јел дааа?

– Ма, све је то лепо, просто пржи од лепоте. А ја мислим она фина, смерна, кад оно, чита... окултисте и јебаче, и не само што чита, већ и зна напамет... Цитира највећег јебача у историји! Ајде, сад одмах признај шта је било! Ајде, знам те ко злу пару!

– Ха-ха-ха-ха-ха, јао, Видо, баш си сурова! Ништа, бре, све океј...

– Ајде, ајде... Да чујем!

– Ма, ништа. Дооброо... Видела сам нешто... – Аријадна попусти, а заправо је горела од жеље да с неким подели своје усхићење.

– О, опа, опа, то ми кажи! Значи, појавио се неко? Фала ти, Ћоро!

– Можда, али још је рано. И што ме нервира то твоје „Ћоро“, не можеш Бога да називаш „Ћора“!

– Добро, добро, јебеш Ћору...

– Ево ње опет! Дакле, не могу да верујем!

– Веруј, веруј! Него, ко је тај и где је? Ту је, је л' тако, ту је? Ајде, идемо да ми га покажеш!

Ухвати је снажно за мишицу и одведе у гужву. Аријадни се више није пишкило.

Чим је изашао из клозета, Човек се упути ка тераси. Успут је срео неке своје познанике, куртоазно разменио неколико речи и пољубаца, закључио да му нико од ближих мушких пријатеља није дошао на жур сем Цанета и увредио се. Ноћ је била прохладна, а ведра. Осећао се мирис зиме. Волео га је, али није волео зиму. Закључи да је рођен за јужније крајеве, па се врати унутра.

Унутра, маса је скакала, Ди-Џеј Фанкенстајн је прешао на хип-хоп. Човек таман поче да разматра је ли Фанкенстајн џибер, јер ни хип-хоп више није оно што је некад био, кад из знојаве масе искочи Наташа и паде право на његове груди. Умало га стрефи срчани удар.

– Иди, бре, жено, до ђавола!

Одгурну је.

– Јеботе, цело вече сви налећете на мене! Просипате пиће по мојим новим фармеркама!

– Ма, дај, шта ти је, ајд да ђускамо... Дај ручицу!

Снажно га проврте по соби неколико кругова. Као розе нилска кобила балерина из Дизнијевог цртаћа и Корто Малтезе. Утом, однекуд се појавише Цане и Сандра. Наташа остаде заборављена на игралишту.

– Хеј, Адаме, опрала сам ти мало судове, сад имаш чистих чаша. Неко је донео и пластичне!

– Е, хвала ти, Сандра, баш си златна.

Пољуби је сочно у образ, на шта се ова одузе.

– Е, матори, држи ове две, идем по оне клинке – дошапну му Цане, изводећи неку рахитичну пируету. – Добар овај Фанкенстајн – добаци.

Маса је опет почела да се тиска. Наташу је плес занео у смелу кореографију. Не би ли оставила утисак на Човека, онако незграпна, хтела је да подигне ногу увис, али сукња јој је била преуска и свом тежином блебну о под. Када је то угледао, Човек само што није заплакао од смеха. Али, Наташа је имала добре амортизере, па је некако само одскочила и од срамоте одмах побегла у гужву.

Човеков поглед оста закуцан за под. А на поду је била велика слика, чини се опет нека тарот карта. Прво уочи да је под направљен од неког посебног материјала високе технологије. Питао се колико ли је то могло да кошта и како се зове тај материјал. „Опет неко лудило, ко пенасти тигар у предсобљу“, помисли. Боје су биле јасне, а линије прецизне. Није могао да види целу карту од људи који су стајали по њој, а и гледао је наопачке. Видео је само две глатке полулопте приљубљене уз црну црту по средини и голе ноге како извирују. Али, те ноге су биле у крајње чудном положају. Као да нису припадале једном телу. Да ли су то, у ствари, две, отпозади, приљубљене особе из профила, или сликар није био баш најбољи из анатомије и перспективе. Тада се једна групица која је стајала на другом делу слике премести мало даље, а пред Човеком се указа горњи део фигуре: стрелац с напрегнутим луком и стрелом. „Па, то је Купидон! Јаако необичан Купидон!“ Није могао да схвати да ли су му то крила или нека црна мрља која оставља црвене трагове. Ако је Стрелац требало да представља Купидона, онда је врло чудно што тај Купидон има нешто налик на визир преко очију и црне бркове. Почињао је да схвата да те карте, ма колико одвратне, почињу да делују неком чудном силом на њега. Оно што Човек тада није уочио је да Аријадна стоји тачно наспрам њега и такође анализира карту. Она је карту гледала из правог угла. Нису могли да се виде од поменуте групице. Аријадна је гледала доњи део карте, на коме су се налазиле три фигуре: младић у средини, девојка слева и стара жена здесна. „Не могу да верујем, он гледа у кеву, а тело му хрли ка вереници. Страшно! Аријадна, сабери се!“

Ди-Џеј пусти неки диско-соул, а Човек улете у плесачки круг. Покрети уздржани и секси, одсечни, а меки, некако и мушки и женски, уз мимику која савршено одговара телу.

– То је овај. У шта оћеш да се кладимо? Идем по Љубицу. Где је сад кад треба? Само је нестала. Идем да је нађем. Не мрдај!

Аријадна се истог часа сакри иза неког младића који је стајао непомичан као стећак насред подијума. Човек није могао да је види. Али, она је могла њега, ако вири. Тонула је у осећање пријатне непријатности, уз брзе трептаје у пределу груди, осећај попут глади у стомаку и кратке ритмичне струјне ударе у коленима. Помало јој се и замантало у глави, али то можда од дима. Аријадна није пушила.

– Ево, лепо, узела сам флашу „бејлиса“. Држи чашу! Нема Љубице.

– Јао, не знам, већ сам попила две ракије. Шта, ниси је нашла? Можда је у ве-цеу.

– Ма, пусти ракију, пусти луду Љубицу, ово је за нас. Дај да ти сипам!

Насу јој преко пола чаше.

– Ајде, живели! Опклада! У шта оћеш? Погледај га само...

– Ма, Видо, стално нешто наваљујеш, нећу да се кладим...

– Јеботе, како је секси баја! Ниси ваљда с његове вечере побегла?

– Јесам, био је прост!

– Идиоте женски! Шта си ти? Принцеза на зрну грашка? Ма, ајде, страашно... Не могу да веерујем... А овамо чита Казанову! Па, погледај га... Види ту гузу... тај осмех... како секси ђуска... мммм...

– Добро, бре, Видо, само ми нешто звоцаш: те немаш дечка, те загорела си, те много читаш, те не бавиш се спортом... Изнервирала си ме сад и идем нешто друго да попијем, мрзим „бејлис“!

Вида остаде сама, очи у очи са Човеком, који је баш испред ње зауставио окрет.

Ди-џеј је прешао на стари диско-фанк, што је Човек обожавао, а ноге су се кретале саме од себе. Вида се у први мах спетљала, али већ у следећем заузе позу за плес удвоје. Тај плес је требало снимати. Почело је културно, на дистанци, али што је песма више одмицала, претварало се у еротски кабаре. Мало-помало спуштала је хаљину дуж рамена, а он јој није остао дужан – скиде каиш и обухвати је око задњице. Савијала се унатрашке и приљубљивала му се уз препоне. „Ал' меша ова, брате!“, помисли уз осмех крајичком усне.

Утом пристиже Цане са своје две малолетнице.

– Е, ево, ту смо, да вас упознам... Мис'им, извин'те што прекидам овај заносни плес. Адаме... Адаме! Госпођица се зове?

– Која госпођица, има их више...

– Опростите, млада дамо, мом другару, није нам представио своју шармантну партнерку – па показа менует покретом у правцу Виде.

Адам га прострели погледом, док је Вида стрељала њега.

– Заиграли смо се, хе-хе-хе... Ја сам Адам, а ти? – искези се безобразно, буљећи јој у деколте.

– Вида – рече мргодно.

– Ово је Вида! – узвикну. – Желим да вам јавно захвалим за овај дивни плес! Пољуби јој руку.

Леп призор који се ретко збива. Рукољуб, остављен у прошлости, али не мање делотворан у садашњости. Истински ласка свакој жени, па тако и Види. Одмах је смекшала и опростила му што није чак ни имао намеру да је пита како се зове.

– Молим вас, шта пије госпођица Вида? Ја сам Цане, на услузи!

– Дуплу ракију!

– Ауу, госпођице Видо, ви баш имате цуг!

Волео је да буде претерано услужан, наметљиво љубазан и насилно духовит према девојкама. Као и Адам, потицао је из добре куће – адвокати, три колена уназад. Плав и помало рошав, скроз неправилан, а лепушан, некако сав као Енглез и рахитичан. Када се напије, тада је стварно изгледао ко Енглез, и то навијач „Милвола“ на екстазију. Понекад је и чаше ломио, плакао над крвавом срчом, а за тугу, у суштини, није имао претераног разлога, сем благе рошавости и закржљалог светског бола. Увек је знао која је мета његова. Ривалства и љубоморе, као код Врача, код њега није било. Једноставно, тако се намештало, да им се свиђају другачије жене. А и Цане се, напросто, није усуђивао да мува добре рибе, каква је, на пример, била Аријадна. Уосталом, оно што чини ружну рибу добром, а добру рибу лошом, увек је нешто што избија изнутра.

– Добро вече! – рече Аријадна, држећи чашу бурбона с ледом.

Сви се тргоше. Цане застаде. Човек нагло успори. Две малолетнице нису чекале да их неко представи, већ су као неки савршени уређај истовремено потрчале да јој пруже руку. Пружена рука – најбољи начин да се завара конкуренција.

– Милица, Анастазија – рекоше углас.

Уместо да се саблазни реш печеном бојом тена, Аријадна остаде задивљена ноктима малолетнице. У њој није било простора за подсмех, већ искључиво за радозналост. Кривудаве пруге од разнобојних шљокица. „Вештачки нокти морају да се одржавају, плус соларијум. Одакле овим клинкама толика лова? А ја не могу да скрпим ни за фризера!“, помисли љутито Аријадна. Млада Анастазија је била уверена да није претерала, премда су јој баш пре неки дан неке клинке безобразно добацивале – флекава! Но, за већину мушкараца била је бомба – ем млада, ем рада. Аријадна се драстично разликовала од те две девојке, али те две девојке нису пропустиле прилику да буду заједљиве. То је ваљда био начин опхођења младих девојака те генерације. Аријадна је била бар десет година старија.

– Јао, што ти лепа та хаљина! Где си је узела? У секнд-хенду? Баш личи на винтиџ – рече она са шареним ноктима.

Друга је зблануто погледа.

– Милице, бре, ти као да не знаш да су сада винтиџ ствари најскупље.

– Да, Анастазија, али када су фирмиране, наравно.

– Ха-ха-ха-ха, обе сте у праву! Тада, када ју је моја мајка купила, била је и скупа и фирмирана.

– Ааа, то ти је кевина хаљина? – упиташе углас.

– Да, да, то је хаљина моје мајке, прави „живанши“ винтиџ.

Прекиде их Цане, у прави час.

– Молим вас, девојке, ја сам задужен за пиће. Шта пијете? – рече и окрете се према Аријадни.

– Ћао, ја сам Цане. Ти си...

– Аријадна, Видина пријатељица. Ви сте се, колико видим, упознали. Хвала, ја имам пиће – и отргну му руку из прејаког стиска.

„Која морончина, како ме је стегао!“, рече у себи љутито и сместа се упути на други крај собе. Кад спази како одлази, Адам истога трена заборави и Виду и две малолетнице и Цанета, те потрча за њом. Како је није видео, а она све време ту? Схвати да је глупо јурити је, али већ је било касно, стајао је поред ње и држао је за мишицу.

– Хеј!

Овога пута није се отимала.

– Извини за ве-це.

– Ма, ништа, требало је да се закључам – рука је остала препуштена стиску.

– А ја да куцам мало јаче... Извини ти!

Човеку је после ове реченице преостало само једно.

– Хоћеш да попијемо нешто? – упита.

Уочи да Аријадна у руци већ држи скоро пуну чашу. Аријадна исте секунде искапи пиће и без иједне речи ухвати Адама подруку.

Тај додир двеју укрштених мишица, као огроман талас, преплавио је сва њихова чула. Обоје су осећали стравичан притисак у ушима, као када авион полеће. Тај притисак ће дуго, дуго памтити. Покупили су онако у ходу две ракије са стола и наставили да тумарају кроз жур, руку подруку. После се неће сећати шта су причали. Други ће им рећи да су се силно смејали. Трему су разбијали све чешћим одласцима до стола по ракију. А када је понестало ракије, Адам је донео бурбон „фор роузис“.

Затекли су се у спаваћој соби, где је, под завесама од разнобојног тила, на кревету лежала гомила испреплетаних људи. Сели су на пиротски ћилим и наслонили се на кревет, ван домашаја нечије штикле или ципеле. Доста су попили, много се смејали и неспретно додиривали.

– Аријадна! Ја се питам где си нестала – искочи одједном нека жена с

рашчерупаном пунђом из гомиле.

– Ју, Вера, шта радиш у тој гомили? – уз олакшање рече Аријадна и пресече

додир.

Адам примети Веру тек пошто се Аријаднино раме одвојило од његовог.

– Хеј, бејби! Хе-хееј, ја сам Вера, ћаао бејби! Ви сте заједно?

Аријадна и Адам почеше углас да се правдају: „Па, не, да, ево сад, али знамо се...“

Разговор се одвијао у пријатном тону, нарочито пошто је Вера одустала од набацивања Адаму. Аријадна никада није имала обичај да шаље такозване убилачке погледе, али Вера их је наслутила и моментално престала да кокетира. Тад јој особа на којој је све време лежала додаде џоинт, а ова проследи Аријадни. Аријадна је само повремено дувала, углавном на забавама. Проследи Адаму. Би му баш „труло да рибе дувају, а он не“, па прихвати и снажно, мушки, повуче дим, правећи се да није позеленео. Врати Аријадни, која успут повуче још један. Укратко, одвалили су се, обезнанили од треме, алкохола и марихуане. За Адама, који није био противник лаких дрога, али њима није био ни одушевљен, наступило је стање које није могао да контролише. Невероватна, силовита жеља да истога часа поседује Аријадну проузроковала је најезду неодољивог шарма, оног који до тада није приказао; појавило му се то нешто у угловима усана. Неки једва приметан осмејак, незадрживо јој се обмотавао око срца. Рамена су се опет спојила, снажније него први пут.

Вера у том тренутку устаде, повуче за руку особу на којој је лежала и они отидоше. Аријадна и Адам заузеше њихово место. На кревету се налазило још пар изувијаних тела, без видљивих знакова живота.

– Стварно леп жур! – рече Аријадна и протеже се на још једно упражњено

место. Адам се прилепи уз њу. Није имала ништа против, прилепи се и она уз њега. Шапутали су, кикотали се, гуркали и пипкали, нежно, једва осетно. Врховима прстију кружио је лагано око њених свилених увојака, додиривао јагодицама врх њене ушне шкољке. Рука му је лењо клизила ка њеном врату, а она се као мачка извијала, све ближе његовим уснама. Човек је још снажније приљуби. Није се опирала, препустила се опијеним пољупцима.

 

 

VI

 

 

 

 

– Мммм – дубоко уздахну и протегну се. Протрља очи и угледа поред себе како лежи још неко, умуљан у прекриваче.

– Мммм – руком пође да пригрли дивну Аријадну, кад на то зачу исто „мммм“, али мушким гласом.

У секунди се растрезни, а кроз главу му пролете застрашујући сценарио. Не, то свакако није могуће, није могуће да је био толико пијан и надуван да није уочио разлику између предивне Аријадне и ове умуљане мушке сподобе. Сподоба се још није окренула, протезала се и нешто мрмљала.

– Војиславе! Јеботе! – узвикну Адам, пренеражен. – Откуд ти у кревету? Где је Аријадна?

– Аријадна? Је л' она уопште била синоћ? – упита Врач изненађено.

– Чујеш њега! Наравно да је била! Била је ту, на твом месту, у кревету са мном.

– А-ха-ха-ха-хаа – грохотом се насмеја Врач.

– Шта се смејеш, јеботе!

– Па, смејем се, јеботе, јер ме питаш откуд ја у свом кревету! Требало би ја тебе да питам откуд ти у мом кревету!

Настаде тајац. Преврнуше се на леђа и загледаше у таваницу. Тишину прекиде Врачево питање: – Значи, ипак си је креснуо?“

Ове речи прободоше Адама кроз груди, остављајући крвавоцрвен траг, као онај на тарот карти. Тог часа обузе га дубока језа, страх пред мутним водама подсвесних мора, у којима пливају страшне немани самозаборава. Није могао да се сети шта се тачно догађало у Врачевом кревету протекле ноћи. Јер, ако је „креснуо“ Аријадну, као што каже „тај глупи Врач“, такве ствари се напросто никада не заборављају. Поготово не прелепа Аријадна. Сећао се само бесконачних пољубаца, њених свилених локни и неодољивог мириса, али то није хтео да подели с Војиславом.

– Знаш шта, брате, био сам баш цирке, чак сам и дуно. Разнело ме. Сећам се, ватали смо се и таако... Настаје прекид филма. У ствари, да, бре! Повраћала је... Ужас! Човече, усред... То јест, таман да пређем на ствар, а она отрча у купатило да баци пеглу. Хорор! Држао сам јој главу над кадом, умивао, шамаро, стискао за стомак... Послао сам је на такси, а после сам се разбио још више и од тад се ничег не сећам. Јеботе, како је лепа та жена, чак и кад повраћа! Значи, нисам је креснуо! Јеси ти уопште видео ишта? Како бар ниси осетио, цела кућа је смрдела на повраћку!

– Ма нисам, одмах после мађионичара отишао сам у кујну, постало је превише... онаако... У кухињи бар може да се прича, а и свира радио, мало да се одморим од диска.

– Како то мислиш? Није ти се свидела музика? Шта имаш против диска? И то је био диско-фанк, а не само диско! Атмосфера феноменална, сви су ђускали! Мађионичар је направио лудило! Не разумем...

– Изнервирао сам се јер мислим да амбијент мог салона није намењен таквим дивљачким окупљањима. Онај под је јако скуп и не трпи иживљавање. Нисам могао да гледам како ударају, и то из све снаге, штиклама, гасе цигарете, просипају све живо и тако даље – рече Врач и нагло седе на ивицу кревета. Био је потпуно го. Адам помисли: „Боже, да ли сам и ја го?“ Није смео да подигне покривач, али се у трену ухвати за међуножје и уместо памука осети наборану кожицу свог уда, тврдог као камен. „Господе! Не могу сад овакав да устанем!“ Застрашујућу помисао одагна директим питањем:

– Хоћеш да кажеш да си попиздео и покајао се што сам те наговорио да

направимо жур?

– Па, добро, не треба претеривати – рече Врач и устаде, а пред Човеком

блеснуше два мала, кошчата облутка. Војислав се затим окрете да би назуо папучу, протежући се мало у једну, мало у другу страну, док се необично уско и дугачко клатно њихало. Можда се никада у животу Човек није оволико забезекнуо, иако је призор трајао веома кратко. Тако црволик уд никада није видео, чак ни у кевиним медицинским књигама, ни под заједничким тушем у свлачионици, ни на нудистичкој плажи. Постојало је стварно нешто што као да није са овога света, нешто етерично, прозрачно, женско и вилењачко, а невиђено перверзно. Постојала је и загонетка којом призор туђег мушког тела уме да мучи туђе мушке очи.

– Нисам се баш скроз покајао... Али, нек ми је за наук – достојанствено саопшти Врач, затежући појас у јак чвор.

– Али си се покајао! Значи, зајебо сам те!

– Дообро бре, Адаме, ниси ме ти зајебо, него ја сам себе. Никада не треба кривити друге за сопствену глупост...

– Не сери, мајке ти, попиздео си невиђено, а глумиш политички коректног. Хајде, идемо да видимо које су срање направили, па онда гунђај!

– Ја уопште не глумим политички коректног, ја то јесам. Важи, ајде, да утврдимо штету, али прво морам да дођем к себи, идем у клозет.

Истога часа када је Војислав напустио собу, Човек устаде и манично поче тражити по соби било који комад своје одеће; нежноплаву, секси кошуљу и беле фармерке од двеста педесет евра. Нађе их на поду, тамо где је са Аријадном седео док се још свега сећао. Обуче се и пође право ка салону, бос. Прво што је угледао кроз одшкринута врата беше широм отворен прозор и завесе од тешког сомота, боје труле вишње, како леже на поду, изгажене.

„Ауу, јебаће ми кеву! Ма, ко га јебе, ионако је углавном била његова екипа. Дај да их бар подигнем на прозор.“

Попе се на столицу и установи да су све карике покидане. Неће имати времена да их закачи док се овај не врати. Али, Врач је већ стајао на вратима, преобучен у светлосиву тренерку и бесан. Таман је кренуо да заусти, а Човек га прекиде:

– Еј, матори, није тако страшно, ништа се није поцепало, опарало, само су се ове штипаљке откачиле... А и ове завесе, брате, претешке су! Чудо да нису раније пале... Саме од себе...

На ово Војиславу уши запишташе од беса ко претис-лонац, али некако се савлада.

– Не могу да схватим шта је то у људима... Заиста, не могу да схватим шта је то у људима што их тера на уништавање, и то баш када највише уживају. Да ли је онда деструкција највиши облик уживања? Уживање у разарању, је ли то насушна потреба људске врсте, као врсте? Да ли то значи да је Танатос ипак јачи од Ероса? – рече и истргну завесу из руку згранутог Човека.

Седе на под и поче качити једну по једну штипаљку у равномерним размацима. Човек није знао како да се понаша у том тренутку. Није знао да ли да седне да му помогне, или ће га то још више изнервирати, али је знао да не може још дуго стајати тако укопан у месту. А и болело га је уво.

– Ја те потпуно разумем, али не могу да ти пружим одговор. Ја уопште не знам куда иде овај свет. Не знам куда идем ја, а камоли свет! Али, не бих случај ове завесе толико озбиљно схватао. Дугачке су... Неко је нагазио, штипаљка се откачила, завеса је пала. За све увек постоји рационално објашњење, нема места за хистерисање.

– Адаме, да ли постоји рационално објашњење за концентрационе логоре?

– Добро, Војиславе, ајд сад, не претеруј! Не може завеса да се пореди с концентрационим логором.

– Е, то ти не капираш, матори – и нагласи то „матори“ онако као Адам. – Мали је корак од завесе до геноцида!

– Нисам знао да си такав хуманиста, Војиславе, али потпуно те капирам – рече

Човек, не би ли га што пре откачио. Уопште му се нису распредале тешке теме.

– Кажи ми, молим те, је ли океј да проверим да ли су још нешто сјебали и да покупим бар неко ђубре. Она мала Сандрица је отишла, опрала три чаше и запалила. Фолиранткиња!

– Ради, друже, шта оћеш, ја боље да не гледам...

– Е, Војиславе, стварно ми је жао, али мислио сам да си већ правио овакве забаве, да имаш искуства...

– Ма какви, овде су се одигравале само спиритуалне сеансе. Никада овде није крочила разуларена маса!

– Јеби га, друже, разуларена маса су наши пријатељи... Идем да скупљам. Умпфффф...

„Погледај које срање... Кол'ко судова... Мајко мила! Е, Сандрице, Сандрице, знао сам ја – ништа од тебе.“ Тумарао је тако кроз стан, не знајући где и од чега да почне. Пластичне чаше свуда по поду, опушци, флеке по тигру и пиротском ћилиму, скорени пунч на столовима, ршум у купатилу, у кујни гомила неопраног посуђа, а у судопери некаква језива сплачина. Утврдивши стање, Човек одлучно уђе у салон. Тамо је затекао Врача како још седи на поду и подешава размак између штипаљки.

– Није толико страшно, колико је могло да буде... Нема озбиљне штете, ништа није поломљено, само су ти прогорели тигра. Немој да си у бедаку, друже, зарадићеш ти за новог... Него, дај, види, требаће ми оне велике црне кесе...

– Немам кесе, јебале те кесе! Мој тигар, мој лепи тигар... Не смем да гледам, идем...

Врач изјури напоље као фурија. Адам одахну. Седе и он на под да ређа штипаљке.

Као неке бројанице, штипаљке му за тренутак пружише мир. Када је закачио последњу, поглед му се судари са импровизованом бином. Одавно га је мамила. На њој само празан сто, а на зиду иза бине освануше још две карте. „Колико их је овај лудак ставио? Чекај, прва је била онај обешењак, друга она ружна баба са ауторитетом, трећа... Трећа... Да! Трећа онај хермафродит у венцу... Да, да, ено тамо код великог глобуса.“ На другом крају салона заблешташе металне сфере, глобус обмотан гвозденим елипсама, а континенти, црни, иза решетака од меридијана. „Елипсе су сигурно метар у пречнику. Баш леп... Али, ово сам већ негде видео, ово негде постоји... Немогуће да је оригинал... Изгледа моћно!“ Затим опрезно склони завесу да би могао да види целу карту. Кад на њој – Будала.

„Овај Врач и јесте хистерична будала. Ха-ха-ха-ха, посро се керу на

главу! Кад наскаче, нека му се и посро... Ма, у ствари, исти су, обојица, будале! Ал' бог чува будале... Идемо даље. Добро је, задржао се... Врач, ха-ха-ха-ха... Па, нико ко није будала не може себи да да такав надимак.“ Оде до другог зида, разгрну завесу, а иза ње... „Шта је, бре, ово? Смрт? Смрт за добро јутро! Види ове главе доле! Је л' оно опет нека јако ружна жена, баба, или... Овај лик с друге стране је мушкарац, то је јасно... Фали му доњи део вилице, или је то брада... Ако му је ова брљотина на глави круна, онда сечиво косе тачно пада на њу. Занимљиво, занимљиво... И ове одсечене шаке свуда по земљи... Јеботе, опет шаке! Каква је ово убога наказа? Виси му око, фуј! А тек уста... Ма, ово нису уста, ово је сирово месо, отпала му кожа... Морбидно, фуј, фуј! И уопште није класичан костур, већ ко неки зомби – пола кожа, пола скелет. И ова гангренозна нога... Буди бог с нама!“ Затим се мало одаљи од слике. „Сад тек проваљујем да је овај луди Врач скенирао праве карте. Чек, чек, шта је оно изнад косе? Личи ми на мачора с великим белим шеширом. Ма, не, то су два полупрофила, мушкарац и жена. Заиста занимљиво. А види тамо у позадини... Је л' оно неко црно сунце на хоризонту? И одмах испод бели крст... Дакле, или се неко само тако зајебавао, или ово срање стварно има неку моћ... Добро, идемо даље...“

– О, ћао, јеси л' нашо кесе? Надисао кисеоника?

– Јебале те кесе! Недеља је, све је затворено и смог је. Морао сам да идем чак до пијаце!

Човек га у том тренутку боље осмотри. Па, он је чак купио и нове торбе! Из једне му је извиривао празилук, а из друге црни багет.

– Идем у кујну да оперем онај ужас и направим ручак. Гладан сам ко пас и бесан ко рис!

Човек опет остаде нем и укопан. Хтео је да му довикне: „А, 'де су кесе?“ Није му преостало ништа друго сем да пође за њим. Сређивање је потрајало. Углавном на ивици свађе. Било је бацања погрешних ствари у ђубре, ломљења судова, поновног намештања штипаљки на свим завесама, гланцања подова, сводова, прозора, врата, купатила, кујне. Кроз све те голготе су успешно прошли, али рибање гуменог тигра их је дотукло. Свака браздица морала је да се чисти алкохолом и штапићима за уши.

– Болесник! Уместо да је платио жену, а ми отишли негде на ручак – промрмља Човек тигру на уво.

Међутим, Врач је искупио свој бес величанственом шкарпином на бејски начин са острва Цреса. „Боље би му било да се бавио кулинарством, него овим глупостима“, помисли Човек, док му се риба топила у устима.

– Друже, јеси ли размишљао да отвориш ресторан? Ево, ја сад палим у Париз и радићу код неког нашег типа што тамо држи кафану. Јавићу ти ако се укаже нека комбинација... И за кување и за ово твоје...

– Које, моје? – упита увређено Војислав.

– Па, ове твоје мађије, руске машине, ауре...

– То је Кирлијанова фотографија – прекиде Човека.

– Шта ти је то, мајке ти? – прекиде Човек њега.

– То је један од иновативних, неинвазивних метода, контроверзних у званичним научним круговима... А та њихова „званична“ наука му дође ко нека света крава. Ништа алтернативно не прихватају. А чињеница је да се, у складу с мерљивим физичким параметрима, мења боја и интензитет ауре. У сваком случају, меродавно је у неком смислу, као део опште слике која се постиже комбинацијом разних метода, а то већ укључује комплетан третман.

– А то, наравно, кошта дебело...

– Наравно да кошта, али не толико „дебело“ колико ти замишљаш. Уосталом, ни ваздух више неће бити џабе... Извини, ако мислиш да сам варалица, што ти читам у очима још од првог дана када си ми онако унезверен бануо у пола ноћи... Па, сам си себе демантовао управо тим доласком! А нећу ни да спомињем да више ниси имао симптоме због којих си дошао. Довољно нисам глуп да не осетим непоштовање... Извини, надркан сам због свега овога и ти ме, и поред тога што сам ти изашао у сусрет, лагано подјебаваш у свакој реченици.

Сручише се ове речи на Човека ко бетонски блокови. Иако је по свему личио, Човек уопште није био будала – умео је да осети кад пред њим стоји још већа будала. Објасниће му да је то непоштовање према алтернативној медицини и религији просто отуд што то нису учили у школи, али му никада неће рећи због чега га лично презире, због чега га се истовремено гади, а и изазован му је, на неки волшебан начин. Можда зато што ни сам није био свестан скупа тих супротстављених осећања.

– Слушај, Војиславе, чак и све ове твоје... да кажем „клијенткиње“ мисле исто што и ја и што мисли читав свет. Нормалан човек, савремен човек, увек ће пре отићи код лекара.

– Ево, сад стварно не могу да верујем како сам себи ускачеш у уста и није те блам! Па, брате мили, зашто онда ти ниси отишао код лекара? Стварно, ко света крава, та „званична“ медицина! Ајде, нећу више о томе, извини, реко сам... Надркан сам... Мој лепи тигар...

– Па, мајку му, јесмо ли га и штапићима за уши чистили, бре! Него, „брате мили“, ајд одмори се, па се чујемо, а ја ћу да палим гајби. Само ми, пре тога, молим те, објасни чему ове тарот карте свугде по зидовима. Јеси ли хтео да пошаљеш неку поруку људима, себи, или чиста декорација?

– Нема чисте декорације без чисте идеје. А тарот у себи има толика древна значења, толико слојева, да се за њега може слободно рећи да је непротумачен до данашњег дана. Мењали су декове, модификовали симболе, али оно што је марсејски тарот, то је у ствари прави тарот. Ако мене питаш да ти одговорим зашто баш те карте, е, то би било исто као када би ти наш велики Дајмонд открио где су нестале оне две плавушине половине.

– Јао, да, да, јеботе! Згрануо сам се! Ко је била та риба? Гледао сам ко луд по журу да провалим која је. Јеси ти видео?

– Рекао сам ти да сам био у кухињи. Уосталом, Дајмонд никада не открива идентитет својих маскираних сарадника. Нико није смео да уђе у собу где су вршене припреме и док су трајале пробе. Често се догоди да учествују веома познате личности из света балета, позоришта, шоу-бизниса, естраде... Ту га потпуно разумем, еснафске тајне морају да се чувају, удружења посвећених у тајну, у одређену тајну... Уосталом, по моделу занатских еснафа су и настала сва та тајна друштва. Зато у тарот не може бити упућен лаик, тј. онај који није посвећен у Тајну! Који није инициран у више сфере... Али, да те не задржавам сад. Ту је и кабала, и тако даље...

– Не, не, чекај, занима ме... Сећам се тарот карти, сећам Аријадне, љубили смо се баш дуго... А и попили смо... И, брате, који трип, пробудим се с тобом... Али, ко је била та риба коју је мађионичар пресекао напола?

– Згранућеш се ако ти будем рекао шта ја мислим. Рекао сам ти, Дајмонд не да никоме ни да привири, ни да наслути, ништа...

– Реци, реци! – прекиде га Адам.

– Ја сумњам да се иза оне шминке крио нико други до Аријадна! Има савршено тело! Шта да ти кажем, зови је, питај, али пусти нека сама прича, можда се излане. Знаш како жене воле да трабуњају... Али, ја ипак мислим да си ти спавао с њом и да нећеш да ми признаш.

– Ма, нисам, мајке ми, повраћала је... Шта да ти кажем, после сам се разбио и онда ко зна шта је било... Тад кад ми се смрачило, када је она отишла...

И Адаму се заиста смрачи пред очима.

– Шта мислиш, да је зовем?

– Зови!

Човек опет остаде збуњен насред собе.

– Идем – кратко рече, и кроз предсобље и утече. После неколико секунди поново уђе у салон. Врач није губио ни стотинку – проверавао је размак између штипаљки.

– Еј, Војиславе! – Војислав се трже и отпаде му једна. – Еј, Војиславе, стварно си испо ортак до јаја! Чујемо се, ћао, и не брини, бре, ни за завесу ни за тигра, све је у реду – рече и брже-боље, олакшан, и великом брзином напусти Врачев стан, Врачево двориште, Врачеву улицу, Врачев крај, Врачев свет.

Хрлио је ка Аријаднином.

VII

 

 

 

 

– Хало, добар дан, молим вас Љубицу! А, ви сте, тета Дано! Је л' вам Љубица ту?

– Ту је, сине. Где сте то заглавиле синоћ? Не могу да је пробудим!

– Ма, само јој кажите, Аријадна зове.

– Нема проблема, душо, идем да је продрмам...

После неколико секунди, тета Дана се опет јави.

– Душо, па не могу да је пробудим, ајд зови за пола сата.

– Добро, тета Дано, извините, зваћу онда касније. Нека спава, довиђења, пријатно.

Аријадна одмах затим позва Веру.

– Хало, Вера, Вера, јеси будна?

– Јесам, јесам, бре, што ми се дереш у слушалицу?

– Па, не дерем ти се, него само не знам да л' си у бунилу ко Љубица ил'... Ја њу синоћ уопште нисам видела од кад смо дошле на жур. А ти, ко ти је онај лик у црном с нитнама што си лежала на њему?

– Шта, у вези са црним с нитнама или Љубицом?

– И с њом и њим. Ајде, да чујем!

– Љубица, Љубица... Ха-ха-ха... А тај лик је мој стари, стари... познаник...

– Није ваљда Љубица урадила нешто што би нас изненадило!

– Још како је урадила! Ха-ха-ха-ха-ха...

– Шта, шта, шта је било? Ајде, испричај ми, ако нећеш она сигурно хоће, то јест, мораће!

– Ти си легла са оним слатким Адамом на наше место...

– Да, да! – нестрпљиво ускочи Аријадна.

– После ми одлазимо у салон. Сви смо били невиђено одваљени, али на вама двома се толико видело да нисте навикнути... Умирала сам од смеха... Немате кондицију... После неког времена, можда је заправо било и јутро... ја се враћам у спаваћу собу по ешарпу, кад тамо уместо тебе и Адама затичем њега и Љубицу. Како спавају. Његова рука преко ње. Од тебе ни трага. Тражила сам те свугде. Вида попиздела што си отишла, а она није имала лову за такси, па је онда онај Цане одвезао. Молим те, с ким, како, кад и зашто си ти отишла?

С друге стране слушалице остаде само „ту-ту, ту-ту, ту-ту“. Хтела је да заплаче. Како су се лепо љубили, Боже, како су се само лепо љубили и мазили! Био је толико фин, одмерен, тако сензуалан, ненаметљив, а страствен. Морала је да оде, било јој је мука, повраћала је у клозету, држао јој је чело, стезао стомак, стављао мокар пешкир на чело, однео је до таксија... Зар је могуће да је после свега спавао са Љубицом? Болесник! И зар је могуће да је Љубица имала авантуру за једну ноћ?

Када се наљути, Аријадна постане веома одлучна, те сместа поново позва Љубицу.

– Хало, добар дан, тета Дано, опет ја. Молим вас, је л' се Љубица пробудила?

– Јесте, сине, ево је, завршава доручак. Доручак у пет по подне... Ал' такви сте ви млади, живите ноћу, спавате дању...

– Немојте тако, тета Дано, бар Љубица и ја нисмо неке ноћне птице. Ово је био један баш велики жур...

– Аа, ево је! Љубицее, Аријадна је, јави се на други телефон, остало ми на шпорету... Аријадна, душо, све ми је јасно, и ја сам некада била млада, али ви сте... Ви претерујете. Ајде, сине, идем, загореће ми...

– Мама, спусти! – ускочи Љубица.

– Еј, Љубице, жива ли си?

– Јао, ништа ме не питај... Је л' спустила?

– Јесте. Ајде, причај!

– Јаао... Ужас... Ужас, ужас... Не знам ни како да почнем – говорила је најтишим шапатом.

– Ма, сад ми реци, ајде, ја теби увек све кажем!

– Добро, ајде, али немој Види. Вера зна, али немој Види, знаш каква је... Нећу галаму... око тога...

– Око чега? – упита Аријадна најнежнијим тоном, иако јој је срце снажно тукло.

– Заспала сам тамо код Врача... Сећам се само да ме је пробудио неки тип и да је хтео да ме прати кући... Јао! Не могу...

– Ма, можеш, настави!

– Јао, мучиш ме...

– Који тип? Који тип те је пратио? Тај поред кога си спавала?

– Поред кога сам спавала?

– Па, поред неког типа, тако те је Вера затекла. И његова рука је била преко тебе.

– Јао, не знам. Знам само да ме је један пробудио и рекао да ће да ме води кући и ја кренула. Кад смо изашли напоље нимало ми се није разбистрило, толико ми није било добро... Разумеш?

– И? И? Ко је био тај тип?

– Не знам ништа, ни како изгледа, ни како се зове... Разумеш? НИШТА! Да, у ствари, сећам се само једног – имао је неке светле панталоне.

– Јао! Значи, Адам!

– Не знам како се зове, али Аријадна... – бризну у јецај – Аријадна, он ме је скоро силовао... Ма, лажем... – Дубоко уздахну, грцајући. – Ја сам се сама ухватила за гелендер и он је тако снажно ушао у мене... Боже, опрости ми ако ово слушаш, и мама, ако случајно прислушкујеш!

– Значи, ти си му се, такорећи, сама потурила?

– Такорећи – рече, грцајући.

– И не знаш да ли је Адам?

– Који Адам? Ког Адама ми стално спомињеш?

– То је онај секси што је играо с Видом, не знам где си ти била тад... Тражиле смо те... А после се са мном смувао у истом кревету у коме те је Вера затекла с њим одмах после мог одласка! Ти хард-кор уз гелендер, а ја се љубила пре тога... Која перверзија! Фуј!

– Јао, Аријадна... Ма, није то ваљда исти човек! Можда је био неко други... Било је разних згодних младића...

– Љубице, па је л' могуће да не знаш с ким си имала секс, и то уз гелендер, поготово да не знаш да ли је тај пре тога био са мном!

– Не знам, Аријадна, извини, разуми ме, пала ми је ролетна, можда кад бих га видела поново... Слабо сам му запамтила лице, било је од назад, знаш...

– Знам! – грубо упаде Аријадна. – Али ми заиста није јасно како га ниси видела док сте ходали ка кући!

– Можда сам га и видела, сигурно јесам, али га се уопште не сећам, не сећам се лика... Ни какве очи, ни каква уста, ни нос... Немам појма. Аријадна, па зар то не може некад и мени да се деси! Свако бар једном погреши. Вероватно није био тај твој, па није ваљда толико болестан! Док смо ходали нисмо проговорили... У ствари, он вероватно није, а ко зна шта сам ја баљезгала... Схвати да имам црну рупу! Свако има право на бар једну у животу... Много ми је било мука и вртело ми се у глави. Не знам да ли је то тај твој Адам. Зови га, питај, организуј сусрет, да видим да л' ћу да се сетим... Јеси ли ти свесна колико смо сви попили? Колико сам ја попила! Добро да нас није покупила хитна помоћ. Па, ти си, бре, повраћала у каду, неки тип ти је држао главу. Знам, хтела сам да пишким, кад тамо... А смрдииии... А ти онако у оној дамској прљаворозе хаљиници... Како се не сећаш, па донела сам ти воду...

– Да, сећам се, неко ми је донео воду...

– А, тек кад си отишла, тад је почео прекид филма за мене. Дали су ми опет да дувам и ћао, плус алкохол, све живо сам помешала...

– Па, то је тај тип, то је Адам! Адам ми је држао главу! Јеси се с њим...? Вера каже...

– Нисам га уопште запамтила, од шока, вероватно... Тад нисам била тако разбијена. Држао те је за стомак и стезао... После си нестала и вероватно сам се сручила на кревет. Не могу, Аријадна, мајке ми, Дане ми, не могу да се сетим, још ми је све мутно пред очима.

– Аха, значи, он се вратио и легао поред тебе, знајући да сам ја отишла, јер ме је послао на такси. А ти не можеш да се сетиш да ли је исти човек онај из кревета, купатила и са гелендера!

– Мени је пришао неки тип с друге стране кревета. Можда је био тај, а можда и није. Понудио се да ме отпрати и привео ме уз гелендер... Да, сећам се, пришао ми је већ скроз обучен.

– Јеси ли га бар једном погледала у очи?

Тад настаде кратка тишина.

– Да... Не... Нисам, нисам... Не знам... Баш ме мучиш.

– Не могу да верујем! Ма, у ствари, извини што те нападам. Прича ти особа која повраћа по туђим кадама. Стварно грозно, тај алкохол, грозно, никад више! И још жене, којима из уста треба на цвеће да мирише... Добро, драга моја, црна Љубице... Идем нешто да радим... Ни мени није добро. Ако га будем звала, јавићу ти... А ти, молим те, ако се сетиш било чега, одма' зови!

– Ајде, и немој, молим те, да се љутиш... И ја сам пренеражена... собом...

– Да, алкохол је зло! Ајде, иди, наспавај се! Сетићемо се ми који је тај неваљалац...

Шта је друго могла Аријадна, до да своју драгу пријатељицу утеши и унапред јој све опрости. Рече свом оцу да ни за кога није ту и затвори се у радну собу да чита Плутарха. Адама ће позвати вечерас, или сутра, или прекосутра, или никад, зато што он треба да зове њу. Плутарх је потрајао, док напослетку сан није савладао њено измождено тело и душу.

Уснила је богињу Изиду како плови по делти Нила кроз густо, танко као неонска влакна лишће папируса; како јури по дугачким ходницима храмова, кроз масивне колонаде којима су оивичени, по каменом степеништу које води у загробни свет, кроз непознате градове, опасна нубијска села, луке и многа светилишта и плаче, вуче за рукав свакога на кога наиђе, моли кога стигне, пита да ли ко зна где је ковчег у коме се налази тело њеног мужа и брата Озириса. Одједном, нађе се испред огромног сунца оивиченог роговима краве, прође кроз невидљиву опну, као Алиса кроз огледало, и нађе се у центру огромног соларног диска. Онаквог истог какав Изида носи на глави. Како је прошла кроз корону, на глави јој се уместо трона појави Богородица са свитком из манастира Високи Дечани. Недавно је први пут била на Косову и Метохији. То искуство променило је њен поглед на човечанство. А та фреска јој је приковала поглед на себе и у себе, заувек. Композиција сама по себи неуобичајена, ретко се фрескопише – Богородица се обраћа писменом молбом Богу, или је бар тако њој изгледало. Аријадни је чак деловало као да му наређује. У том тренутку, сети се своје примисли пред овом величанственом фреском: „Љута сам, Боже! Не може више овако! Силују до смрти трогодишње девојчице! Ево ти списак ствари за које те молимо! Услиши нас, Господе, ако ти је имало стало до своје творевине!“

Тад Изида угледа како јој у сусрет иду нека деца. Пита ко су, а они јој одговарају да су избеглице. Пита децу да ли су видели један златан ковчег опточен драгуљима, у коме се налази тело Озириса, њеног мужа. Деца одговарају да су видела злог Тифона и његове саучеснике у црним кошуљама како бацају ковчег кроз уста Неретве. Одједном, појављује се слика остареле Изиде како разговара са демонима (демоне није добро описивати, ни у сну, ни на јави). Они јој говоре да се ковчег налази у потпорном стубу куће локалног краља од дрвета тамариса. Изида је, на тајном задатку, плела плетенице краљичиној слушкињи и у њих уткивала чаробни мирис своје коже. Аријадна осети мирис у сну. Угледа, затим, краљицу у величанственој одори како Изиди, слушкињиној слушкињи, указује велике почасти. Изида узима дете које јој је било поверено на чување и баца га у ватру, дете вришти, краљица све то види. Тад из жбуна искочи бабун и даде јој свитак папируса на коме је писало: „Краљица је схватила да се иза слушкињине слушкиње крије моћна богиња. Детету је неповратно одузет део божанства.“ Потом, кроз таму поче да се пројављује неки призор, док није постао јасан као сунчан дан. Та светлост је заправо била златна месечина. И Аријадна тад угледа Изиду како придиже главу свог љубљеног Озириса из ковчега и почиње тако јако да плаче, да му је цело тело натопила својим сузама. Наједанпут из те баре од суза искоче једна огромна клешта и почну немилосрдно да касапе Озирисово тело. То је, у ствари, био зли Тифон, у лику рака из баре (истог онаквог каквог је Аријадна видела на тарот карти Месец). Велики рак је исекао Озириса на четрнаест делова: главу, ноге с гениталијама, кости, руке, срце, нутрину, језик, очи, песнице, прсте, леђа, уши, лице, косу и разбацао их по различитим крајевима земље.

Изида је неуморно крстарила непроходним мочварама Нила, трагајући за исеченим деловима свога мужа. Пловила у чамцу од папируса, а крокодили нису хтели да је пипну. Осећали су страхопоштовање према тој биљци. Чак је дуж целог пута разговарала с њима, испричала им своју тужну причу, док су они ронили крокодилске сузе и наводили је на прави траг. Сваки део тела успела је да пронађе и закопа на истом месту. Сем једног. То је био Озирисов фалус. Очајна, покушала је да надокнади губитак тиме што је направила верну имитацију мужевљевог пениса и прогласила светковину у његову част. Истог часа указа јој се призор страшне битке између Изидиног сина Хоруса и злогласног Тифона. Тифон је уместо прстију имао стотину змајевих глава и уместо ногу две спиралне змијетине отровнице (Аријадна се изненадила кад је уочила да Тифон има изразито женске кукове), из уста му је шикљала ватра, а на леђима је имао пар огромних крила. Чинило јој се да у сну осећа трајање тог страшног крвопролића, а колатерална штета била је огромна – на хиљаде смрсканих планина, градова, реке лешева недужних створења: полубогова и људи. Хорус је изгледао као Зевс и гађао Тифона својим убитачним муњама, одсецајући му једну по једну тетиву. Тифон је пуштао ужасне крике, од којих су сви који су их чули одмах умирали, а Аријадну заболеше уши у сну. На крају, Зевс, или Хорус, савлада Тифона и спроведе га у ланцима пред своју мајку. Међутим, Изида, на синовљево велико изненађење, уместо да га убије, поклони слободу Тифону. На то Хорус побесни, окује мајку у ланце, скине јој круну с главе и натакне јој маску с ликом тарот Папесе, илити Високе свештенице. Тад Аријадна погледа и виде да су заправо њене руке оковане. Погледа мало боље и угледа како је Цане стеже за зглоб и тресе лед у чаши. Тај лед постајао је све ближи и ближи њеном уснулом оку.

Ходала је кроз поларну ноћ по једином преосталом великом глечеру на Арктику. Питала се откуд сад на Арктику, док није схватила да јој је јако хладно. Тад се изнад ње указа белина. То је био плафон њене собе. И наравно да јој је хладно, кад је покривач био на поду. „Сигурно сам се ритнула у сну.“ Истог тренутка кроз главу почеше да јој пролећу слике сна. Протумачила га је на више начина, али сваким исходом беше незадовољна. На крају, закључи да је за све крив Плутарх и тада јој као муња пред очима заблесну исповраћана када и зачу глас младића који понавља избезумљено: „Аријадна! Аријадна! Аријадна!“

„Јао, Боже, умрећу од срамоте! Пробудила сам се пијана! Ма, зваћу га да му се извиним. Ух, какав мамурлук... Јаоо, па он је Љубицу уз гелендер... Црна Љубице! Нисам паметна... Идем да се умијем 'ладном водом...“

Како је провирила кроз врата, тако зачу глас свога тате, професора.

– Татина пијанице, дођи да те тата загрли!

– Не могу, тата, видиш каква сам умуљана, морам зубе да оперем.

– Знам, ћеро, дотетурала си се, пала једно три пута... Јутрос се рано дигла, телефонирала три сата, па опет стропоштала у кревет. Шта си пила? Кажи своме тати, да ти кажем како да се излечиш док те не види мајка.

– Боље да ти не кажем. Сећам се да сам почела с ракијом...

– Све ми је јасно! Попиј комбиновани прашак за главу, ено, имаш га код мене у фиоци.

Аријадна тад ушета у очеву собу. Отац је мало боље погледа.

– Сине, па ти си јако мршава и бледа! Послаћу те код колегинице на планину.

– Која ти је сад па та колегиница?

– Ма, Јасна, знаш је, предаје филозофију код нас. Она мала, ружна, кратко ошишана... Муж јој је неки познат програмер. Имају двоје деце, тинејџере. И пошто она и ја волимо да пијемо кафу и причамо о свему и свачему, испричала ми је причу о божанственој кућици на Златибору, која је празна, јер су јој родитељи умрли, а синове не занима. Кажу, стара је, мора доста да се улаже. А ја мислим да би ти без проблема могла тамо да одеш сама или с неком другарицом, или још боље с момком, ако је фин! Јасна ми је рекла да све има, има и пумпа за воду и струја и смедеревац. И шта ћеш више!

Рашчупана, у туфнастој пиџами, једва је гледала и једва је стајала.

– Смедеревац кажеш... Тата, иди на предавање, мајке ти...

– Болест урбане средине, ћеро моја, изгледаш ко баба руског хрта!

Аријадна, која је већ скоро изашла из собе, улете опет у собу и поче да се дере на оца:

– Ти и јеси сељачко дете, сељак! Али зато ја нисам! Ако ниси приметио, имам исту тежину од кад сам изашла из пубертета!

– Па, зар си икада изашла!

Знао је тата професор где да гађа своју мезимицу. Мезимица га је погледала закрвављеним очима и излетела напоље. Вратила се назад у кревет. Седела је на кревету с телефоном у руци добрих петнаест минута. У почетку је покушавала да реконструише вече, па сан, па се преслишавала разговора с Вером и Љубицом, док њеним умом није завладало потпуно ништавило, празнина. Мораће под хладан туш. Устаде и запути се ка купатилу. Било је ледено. Укључила је грејалицу, полако почела да се скида и открива своје тело огледалу.

Огледало јој је казало: „Аријадна, Аријадна, како си мршава и јадна!“

Аријадна одврати огледалу: „Гледај себе, ћораво огледало!“

„Штета, тако лепа, а тако немарна...“

„Ма, шта сереш, глупо огледало! Љубица је мршавија од мене, а њу је на крају...“

Боже, како су заправо ружне све речи које описују тај чин у коме се наводно највише ужива...

Таман када је намазала балзам на косу, зачу хистеричну звоњаву свог телефона. Знала је да тати не пада на памет да устане, ако већ није отишао. Искочи из каде, дохвати пешкир и потрча да се јави. Уопште јој није било јасно зашто је тако полетела, јер се већ у следећем тренутку нашла како лежи на плочицама с модрицама.

– Куц-куц, је л' се то моја пијанисткиња стропоштала?

– Тата – добаци, хватајући се за ивицу каде – ти ниси отишао на предавање!

– Немам данас предавања, ћеро. Ево, хоће неко да те чује...

– Дај! – завуче руку иза врата и узе слушалицу. – Хало! Видоо! Нее! Немој! Немој сад!

Прекиде везу. Тад јој пролете кроз главу да је Вида једна вештица, јер јој је убацила у сан оног страшног рака с тарот карте. Обукла се, рашчешљала, ставила сјај на усне и, уместо да позове Виду, позва Адама.

С друге стране жице јави се женски глас. Одмах је препознала мама Љубинку, звану Лили.

– Акхм, добар дан! Да ли је Адам код куће? Тражи га Аријадна.

– О, Аријадна, злато, ти си! Сећам те се, вратила си му упаљач. Ту је он, сад ће да устане. Неегоо, како ти се свидела вечера?

– Била је изванредна, омазала сам тањир, буквално!

– Да, тако ми је рекао и мој Озрен, да су сви тањири били омазани, и плех... Значи, допала ти се шкољка? Озрен се толико трудио да бар мало личи на оно како је добијеш у добром француском ресторану. Млео је ручно лешнике да направи прелив.

– Зар није Адам кувао?

Мајка се непогрешиво снађе.

– Да, наравно да је кувао! Озрен је само мало припомогао... Рецепт је Адамов!

– Верујем. Али вино, једно од најбољих које сам пила, „Saint-Emilion premiers grands cruh classes, Chateau Angelus“ – морала сам да запамтим.

– Ти познајеш вина! Ја нисам неки стручњак, а и нема ни потребе, Озрен увек изабере најбоље, хи-хи-хи-хи. А, надам се да су ти се свиделе и моје принцес-крофне?

– Принцес-крофне, даа, принцес крофне, принцес крофне су биле право мало ремек-дело.

– Е, баш ми је драго да ти се свиђају, испробавала сам нови рецепт на вама, хи-хи-хи-хи. Надам се да ми нећеш узети за зло, хи-хи-хи-хи... Идем да продрмам нашег успаваног лепотана.

Аријадна је могла чути само Љубинкине ситне ударце штиклама о под како се постепено утишавају, а онда, после само неколико секунди, како се опет појачавају. „Није ни покушала да га пробуди“, помисли.

– Душо, он баш чврсто спава. Рећи ћу му да те назове кад се пробуди.

– Нема проблема, има он мој мобилни. Хвала вам и извините на сметњи...

– Ма ништа, душо, не брини, зваће те он.

Љубинка је била пресрећна што јој се син коначно спанђао с девојком, сасвим извесно, из фине куће. А Аријадна је била шокирана својим умећем лагања. Али, шта је друго могла? Да каже истину? Да каже да је узела један залогај и само омирисала то прелепо, скупо вино? Направила би и себи и њему проблем. Овако, рачунала је, сви ће бити мирни. Наравно, упозориће Адама да морају да се ускладе у лажи. А пошто он своју мамицу воли највише на свету, чуваће тајну да је не би повредио. Сломио би јој срце ако би јој рекао да је принцес крофне слистила једна „блудна дебела аждаја у женском облику“.

Аријадна ипак на крају реши да позове Виду, али опет, уместо Виде, позва Веру.

– Хало, Вера! Добро је да си ту! Извини што сам ти спустила слушалицу. Попиздела сам. Не могу да верујем да неко може с тобом да се љуби пола ноћи, а онда ти кресне другарицу уз гелендер. Молим те, да ли си видела ко је испратио Љубицу кући?

– Знам све, малопре смо се чуле. Заиста, за не веровати! А она је очајна, не зна ко је тај. Јеби га, ја сам отишла чим сам покупила ешарпу...

– Па да, боли те уво, ти можеш и пешке... Значи, ни ти не знаш с ким је отишла... Ц-ц-ц... Ништа. Иначе, назвала сам „оног слатког Адама“, спава, али истераћу то на чистац. Не делим ја своје пољупце тек тако. Па макар и мртва пијана!

– Ма, дај, Аријадна, не лупај! Сад ћу ко Вида да почнем... Стварно! Шта си умислила? У ком ти веку живиш? Ајде да си се кресала с петорицом за вече, па да те разумем, него се ниси ни креснула!

– Па да, ти не би имала проблема ни са петорицом!

– Наравно да не бих, ако би били слатки. И не капирам, нити ћу икад укапирати због чега се ти стално опиреш уживању и склањаш иза књига! То већ дуже време желим да ти кажем. У ствари, сви смо се сложили да прво мораш мало да се угојиш. Јеботе, па ти си супер риба! Природна, не она асексуална нордијска плавуша...

– Јао, знам, то ми је и тата рекао данас. Али, укапирај ме, Вера, стави се у мој положај! Ако већ имам таква убеђења у погледу мушко-женских односа, онда замисли колико је мени тешко... У ствари, колико мени значи један обичан пољубац! Јер ако тек-тако свима делиш нежности, како ћеш моћи да разликујеш правог од неправог... Мислим, како, ако неког не волиш, или...

– Добро, јасно ми је шта хоћеш да кажеш и јасно је да не капираш неке ствари. Прво, тај мит о принцу на белом коњу... Хоћеш да ти кажем шта тиме себи радиш?

– Кажи, али већ могу да погодим. Твоја стара теза...

– Која моја стара теза?

– Није то теза, то је твој животни мото. Најкраће: узми све што ти живот пружа, данас је цвет, а сутра увела ружа...

– Ха-ха-ха-ха-ха, е, Аријадна, стварно си ме сад лепо насмејала! 'Де извади ту песмицу из нафталина! То је из основне школе! Али, јесте, то је то! Хеј, жено, док се окренеш, бићеш баба! Немамо ми времена за принчеве! Друго и најважније, принчеви не постоје. И треће – ако ти се ужива, сестро, конзумирај одмах, сутра већ укус је бљутав.

– Не, него ћеш сутра знати да ли си бацила бисер пред свињу или ниси!

– Видим ја, ти ћеш те песмице да рецитујеш бабама на Калишу док будете хеклале миљее... Идем да једем, гладна сам ко пас. Хоћу да ти кажем – па шта и ако је креснуо Љубицу? Креснуо, боже мој, па није смак света!

– Па, добро, није, али за некога коме је кресидба за једну ноћ ко добар дан. За такву особу није. Иди једи, ајде, преуморна сам, нервозна, неиспавана и боли ме уво, нећу да га зовем поново.

– Наравно, играј игру, буди недоступна, тј. буди тешко доступна. И кад те зове да се видите, ти помери у последњој секунди. Онда га зовеш после неког времена... и тако даље. Идем да једем, ајде, љубим те и немој да си тако глупа!

– Е-е-е-е, чекај! Пошто сам и Види спустила слушалицу, молим те, реци ми у ком је фазону, јер ако је у кењалачком, не могу то да поднесем.

– Немам појма, уопште се нисам чула с њом. Реци јој да ме зове после.

– Ајде, иди једи!

Како је прекинула везу, тако телефон поново зазвони.

– Јеботе, колико мељеш!

– Јао, Видо, знала сам да ћеш у првој реченици да ми звоцаш!

– Аријадна, изгледа да си устала на погрешну ногу. Ма, зовем те већ пола сата, заузето.

– Добро, извини, стварно сам мало... Ма, мамурна сам, бре, и све ми се збркало и попиздела сам!

– Штоо?

– Реци ми прво шта ти знаш! Кога си и с ким видела на журу и ко је како и с ким отишао кући? Реци ми све чега се сећаш.

– А-ха-ха-ха-ха-ха-ха! Немој случајно реч да кажеш док ти не завршим целу причу! Што се тебе тиче, последњи пут си виђена како нестајеш са оним слатким Адамом кроз гужву.

– Шта? Значи, ти ниси улазила у спаваћу собу?

– Не, бре, слушај! Оне две Цанетове клинке покупила су нека двојица неидентификованих фрајера, што Цанету није нимало тешко пало. Дакле, он остаје сам са мном. Ми ђускамо, зезамо се, лудило. Он се понуди да ме одвезе кући, јер сам ја претходно попиздела када сам схватила да си отишла кући а ниси ме повела, а знаш да сам шворц. Стварно, био је веома фин, чак духовит! Није глуп, а није ни необразован...

– Дакле? – прекиде је Аријадна. – Дакле, хоћеш рећи да си се смувала са Цанетом?

– О, да, и то не само смувала него сам се и опасно примила и сад не знам шта да радим...

– Па, добро, јесте ли се нешто договорили, разменили телефоне?

– Јесмо, и сад ја треба да чекам. То највише мрзим, то чекање, да те зове, од тога стварно пиздим. А ништа се конкретно заправо нисмо договорили... Кад, и то...

– Да, то је ужас. Ја сам 'ладно звала Адама и сад чекам да се одазове.

– Па, шта је било с вама кад сте отишли?

– Љубила сам се с њим читаву вечност. Дивно, дивно, дивно се љуби...

– И? И? – била је нестрпљива Вида.

– И ништа, твоја другарица је засрала ствар, али нисам ја крива, то је физиологија...

– Шта? Шта?

– Шта, шта?! Зз-замало да му се исповраћам у крило!

– Јао, исповраћана принцеза, трагично... И, значи, ништа?

– Па, није ништа. Јако лепо смо се љубили, до тог тренутка... Све ми се замантало, дијафрагма ми се подигла до грла и шта сам ја ту могла... А он је био тако диван, спасао ме, онко витешки... Стварно, испао је и џентлмен, испратио ме на такси.

– Е, Аријадна, Аријадна, прво побегнеш са вечере теби у част, а онда му се исповраћаш у крило. Не знам шта да ти кажем.

– Наравно, знала сам да ћеш да ми кењаш. Боље немој ништа да ми кажеш! Идем опет да спавам. Ајде...

– Иди, стварно, а ја ћу да изгарам чекајући позив. И немој да се дрндаш на мене. Ја ти мислим само добро.

– Али си сурова вербално. Идем, ајде уживај, ти бар имаш зашто...

Аријадна се врати под покривач. Заспа. Ништа није сањала. Али недуго затим поново зазвони телефон.

– Аалоо...

– Јао, извини, пробудио сам те! Хоћеш касније да се чујемо?

Кад схвати да је Адам, Аријадни срце сиђе у пете.

– Н-нее! Ево, будна сам!

– Извини још једном! Звала си ме, рекла ми је кева.

–Д-д-да, звала сам те... Звала сам те да се ја теби извиним за ону грозну сцену у купатилу.

– Колико се ја сећам, било је и врло пријатних сцена. Мислим да је боље тим поводом да разговарамо. На пример, шта мислиш да се видимо вечерас? Не морамо код мене.

Аријадна схвати, ако у овом тренутку не одигра прави потез, оде све у пропаст.

– Нема проблема, мени се свиђа твој стан – а заправо јој се гадио.

– Суупер, онда, кад хоћеш? Хоћеш још мало да спаваш, па негде после једанаест, или десет?

– После десет.

– Океј! Знаш адресу?

– Знам. Видимо се за пар сати!

За дивно чудо, и поред свег узбуђења, Аријадна је успела још мало да одспава. Онда се, негде око пола девет, придигла, опет истуширала, намазала најмириснијим лосионима, обукла фармерке које су јој најбоље стајале, свиленкасту црну мајицу и није обукла брус, намерно. Назула дугачке црне кожне чизме и у њих упасала фармерке. Нашминкала се дискретно, косу разбарушила. Позвала је такси и за трен ока се нашла испред Адамових врата. Тати и мами рекла је да иде код Љубице да спава.

Зазвонила је. Када ју је угледао, Адамом проструја милијарду ситних жмараца.

„Јеботе, како је секси!“

Хтео је одмах да је зграби и баци на кревет, али савладао се.

– Хеј, ћао! Уђи, добро дошла! Ево, скини се, стави капут на столицу. Шта ћеш да попијеш? Смести се, најбоље је на кревет, ево принећу сточић.

– Важи, само прво морам да оперем руке.

– Аха, ево ту ти је ве-це, лево.

„Па, да, и купатило је крајње сведено.“

Када је изашла, пиће је већ било спремно. Отворио је флашу другог вина, мало јефтинијег, које је успео да искамчи од Озрена.

– Јао, дивно, опет Saint Emilion, али које је ово? – па узе флашу да анализира. – La Roc. Познато ми је, мислим да је добро – па узе да мирише вино у чаши. – Да, да, одлично! – Подиже чашу и рече: – Види како има густ талог на дну! Живели, Адаме!

И Адам подиже чашу и рече: – Живела, Аријадна!

Отпили су по пар гутљаја, а онда је сео на кревет и позвао је руком да седне поред њега.

– Ја заправо ништа не знам о теби – рече Аријадна.

– Не знам ни ја о теби, али зар је то важно? Сад? Зар је то уопште важно?

– Наравно да је важно! Желим да знам ко си, чиме се бавиш...

– Ко сам? Добро питање. Можда ја уопште не знам ко сам! Можда чекам некога да ми каже... ко сам... Несвршени студент историје уметности. А ово остало није ни вредно помена.

– Да ли си задовољан? – упита Аријадна.

– Сада нисам, уосталом, ко је задовољан у овој јебеној држави... Али, бићу, надам се ускоро...

– Ма, заврши ти то, никад није касно...

– А ти? Је л' студираш нешто?

– Хех, студираш... Ја скоро завршила, па идем даље.

– Шта си завршила?

– Историју.

– Па, то је предивно и тако секси... – обори је на кревет.

Љубио је страсно, полако, дубоко, једва јој додирујући усне. А онда би уронио у снажан, готово болан пољубац. Спољном страном шаке овлаш је прелазио преко њених набреклих брадавица. Црна свилена блуза пала је сама од себе, а пред Адамом се указа пар савршених груди величине пет. Давио се у њима. Аријадни се чинило да истог момента може да доживи врхунац. Али, врхунац је тек следио. Адам је снажно стисну за међуножје, а она пусти тихи крик. Откопча јој једно по једно дугме на фармеркама. Аријадна откопча њему и у руци јој се нађе његов тврди уд. Рашири ноге и стави га у себе. Ова њена иницијатива га је избезумила. Никада пре није постигао тако добар ритам у вођењу љубави, тако ситне перцепције контракција унутрашњих мишића, преточене у непревазиђени ужитак. Као да су им се бића спојила у вечни грч. Галаксије су се сударале, атоми цепали, а црне рупе су певале, једна кожа је постајала друга кожа. Да, то су биле те коже, те глатке, бебеће коже. Адам се згражао кад на жени осети грубу површину, ма колико згодна била. Било где – у души, или на телу, беше му исто. Одради посао и више му не пада на памет да понови. Али, Аријаднина кожа била је као алабастер, као слоновача и као перје неког нежног 'тића. Једина је прошла строги опит глаткоће. Обли предео где се позадина завршава и где почињу бутине најсигурнији је показатељ. Човекови дланови пламтели су под кривинама њених бокова. Љубио их је, а она дрхтала и грчевито га стезала.

Ноћ је трајала. На тренутке јој се чинило да су се врата раја отворила само за њих двоје. Кондом ни у хипоталамусу нису имали.

Када је свануло, Адама ошину први јутарњи зрак. По ко зна који пут проклео је себе - заборавио је да спусти ролетну. Бесан и го, стаде насред кревета.

„Лепотица! Стварно, стварна лепотица! Какве прелепе локне, још на овом сунцу... Тен савршен... Прстићи на ногама... Све бих полизао...“

Нежно спусти ролетну и још нежније ушуња се у њене локне. Склони јој косу са врата и само приљуби усне уз аорту. Настави према грудној кости, руком притисне стомак, нежно. Шака се већ нашла на грудима, палац и кажипрст на врху брега. Аријадна се промешкољи и насади глатко. Обоје су били изненађени складом трења. Телесно-вантелесни „доги стајл“. Адам уопште није могао да поверује да се ради о њему, који дивљачки и до бола то ради другим женама. Вуче их за косу, јако штипа за брадавице, пљеска по стражњици да им остану маснице, упражњава бруталан анални секс, тера их некада да пишке по њему и разне друге пикантерије из света тешке порнографије. Овога пута му се заиста чинило као да је у питању неко други, а не он. Хеј, па он јој је љубио њене локне, све локне. Пољубио јој капак. И други. Поново су заспали, спојени у пољупцу.

 

 

 

 

 

 

VIII

 

 

 

 

– Ево, ту, може и ту. Немојте да се провлачите кроз гужву, има милион аутомобила, одвезите ме само до улаза у станицу, сам ћу до перона.

Адам излете сав знојав из таксија са два огромна кофера, једном великом торбом и две мање.

– У п... материну, овај перон 28 je скроз на другом јебеном крају јебене станице... Дај нека колица у пизду матер! ... Нема. Јебем ти земљу! Јао, је л' оно бус? Брзо, идиоте, брзо...

Угледао је само блатњаву позадину белог аутобуса који је управо изашао на главну улицу и упутио се ка аутопуту.

Остао је ван себе, укопан у месту. Неки „мајстор“ с леђа га муну по рамену и рече: „Ало, ћовеће, маши, звижди алоо, побеже ти бре!” У први мах, Човек уопште није схватао шта му овај прича. Заправо, схватио је, али није хтео да поверује да му је аутобус отишао. После четрнаест година излази из свог лудог полиса и закасни тридесет секунди! Само тридесет бедних секунди га је делило од невидљиве ограде гета. Непознати схвати да се Човек паралисао, па поче звиждати за сваким таксијем. Помисли Човек да је овај професионални звиждач, који ће му ако ухвати такси тражити лову. Сви су били заузети. Чим се изнервирао, као по неком неписаном правилу, однекуд искочи „дивљак“. Човек механички улете у возило. Овај му припомогне са таксистом да потрпа ствари у гепек. Када је требало да каже куда, занемео је. На то таксиста отвори прозор и упита оног помагача, коме се Човек није ни захвалио, куда да вози, а помагач одговори: „Мајсторе, вози на Рачу, пун гас! Јуриш „Ластин“ аутобус што је кренуо кроз Хрватску на Париз!“ Тад мајстор даде гас из све снаге, а Човек се прибра и одмах позва информације.

– Хало! Је л' то „Ласта“? Информације? Молим вас, кажите ми, да ли имате број мобилног од возача који је пре пола сата кренуо на Париз?

– Не! Ово је терминал, морате да позовете „Ласту“, међународни саобраћај, имате број позади на карти – одговори љубазно службеница.

– Ало, „Ласта“, међународни?

– Јеестее – јави се неки бунован мушки глас, са акцентом из пасивнијих крајева.

– Треба ми број мобилног возача који је пре пола сата пош'о на Париз.

– Јој, чекај... Раадиишаааа, дај види дедер, човеку је побего аутообус, ко вози Париз?

– Да није Пера? – одврати глас из позадине.

– Можда јее, е, ево, пишите мобилни...

Човек пресрећан захвали и муњевито позва дати му број.

– Хало, добар дан! Је л' то господин Пера? Извините, слабо вас чујем. Возите? Је л' ви идете за Париз?

– Ма, ја сам у Аустрији! Ко вам је дао овај број? Јесу они нормални, у тунелу сам! – заурлао је Пера с друге стране неподношљиво крчеће жице и прекинуо Човеку везу.

Очајан, опет позва „Ласту“.

– Па, добро, је л' ви знате ко вози аутобус за Париз? Дали сте ми човека који је у Аустрији, у тунелу! Молим вас, ми се већ приближавамо граници, а не видимо аутобус. Молим вас, зовите возача и реците му да се заустави пред рампом. Мајсторе, је л' видите бели аутобус, требало би да је испред нас... Ја не видим...

После неколико секунди мајстор ускликну: – Ено, видим! Али гужва је, како да заобиђем...

Човек сместа позва „Ласту“, маминим телефоном који је искамчио пред полазак.

– Ало, добар дан, молим вас, опет ја. Јесте ли звали возача који је кренуо за Париз да стане на рампи? Ја сам у таксију. Мој таксиста га видео, али гужва је, не можемо да приђемо, а он је скоро на рампи! Молим? Јавили сте! О, Боже! Хвала! Хвала! Смиловао си се! Хвала, дивни сте! Мајсторе, чекају нас на рампи!

– Ено га, заокреће, стао је...

И тако, Човек је успео да престигне неваљалу судбину и на крају уђе у аутобус, као херој из неког акционог филма. Таксиста му је честитао, узео педесет евра... И мајстори су му честитали, као и сви путници.

У аутобусу, тако се, ето, случајно наместило да је једино слободно место било покрај младе, заносне плавуше. Студенткиња из Осла. Изучава биохемију, иде код другарице у Мец, па назад у Осло. Покушала је да нађе посао у нашој земљи, али никоме не треба плавуша биохемичарка да ради у лабораторији, већ на неком другом месту. Стипендију је добила преко интернета. Испричао јој је о својим великим плановима у вези с диловањем уметнина и да ће му посао у кафани бити само покриће, јер (шатро) жели да сакупи довољно новца па тамо у Француској настави студије. Она је била млађа десетак година, а већ магистарка, а он са својих тридесет девет несвршени студент. Изненадио се схвативши да она потпуно разуме његову генерацију, нарочито мушки део, од кога се у то време очекивало да ратује. На срећу, он је то поносито избегао. Мајка му је средила да га прогласе неспособним за војску због астме. Ако неко помишља да је њему било лакше, ту се грдно вара. Јер, њему је у ствари било много теже; рат на асфалту био је у много чему суровији од оног који се водио на првим линијама. Требало је преживети улицу деведесетих. Не навући се на хероин, не диловати, не поседовати оружје. Шта је друго могао, него да се у том лудилу затвори у свој свет! Магистарка се сложила да је то било најпаметније урадити – у свој свет и боли те уво за остатак. За кога су гинули сви ти млади људи, за крмке и крмаче који данас владају земљом? – сложно су констатовали и кренули у правцу метафизичких разматраља. Адама је јако занимало све око нових вируса и да ли је то ђаво у виду легиона из Старог завета. Гледала га је бело, али му је казала да може да смућка у лабораторији који оће вирус или хемијско оружје. Оће птичији, свињски, крављи, који год... Оће кугу, лепру, колеру, вариолу веру... Мислио је да га ложи. „Баш ће плавушица да ми прави хемијско оружје! Хе, па онда је свет стварно отишо...“

У дну аутобуса постојала је једна застакљена просторија у којој се пушило. Човек изненада устаде и запути се ка њој. Једва су се разазнавали људи од дима, али унутра су, заправо, била само њих двојица. Један крупан, плав, коврџав тип у кошуљи са цветним дезеном, раскопчан, с тешком златном кајлом и огромном крстачом око врата, и други малецак, у меком пуловеру тегет боје из кога је извиривала уредно испеглана карирана кошуља. Био је молер тридесет и пет година у Паризу, а недавно је отворио кафану, где се углавном скупљао наш свет. Човек се веома пријатно изненади!

– Па, ја идем код Боже у кафану да радим! Је л' знате тог Божу?

– Па, наравно, ко не зна Божанственог Божу! То му је био надимак, нарочито међу женским светом. Сад је оматорио, одселио се негде тамо у Севран, с неком конобарицом...

– Па, је л' му ради кафана уопште?

– Ма, даа, али треба му неко одавде, неће да запошљава Арапе и Кинезе, а кувар му Кинез, одличан... Није Божа луд. То ти је као спој кинеско-српске кухиње. По томе су они и познати. И ради ова Милкица што је радила у „Мажестику“, позната куварица... Мислио сам да знаш све то – и понуди му цигарету, „дрина оригинал“.

– Ето, ја једном месечно овако на бус и одем да покупујем. Знаш, не сме више од пет паклица, али ми знамо форе... Иначе бих умро! Код њих је пакло пет и по евра! А и грозне су ми све те стране цигарете... Они Французи се чуде... А кажу, свиђа им се десен пакле... Па, наравно, пиротски ћилим... Је л' тако?

– Ма, ајде, бре, пљачка – умеша се онај са цветним дезеном. – Ја сам за воланом прешо целу Европу, и западну и источну, целу Азију, Блиски исток, ш'а оћеш... За пљуге се увек снађеш, него, знаш, кад се превози озбиљнија роба, онда твоја ор'гиналност да зајебеш нашу и мађарску царину мора да буде на нивоу... Ма, ајде, бре, кад смо возили оне доле с Косова у цистерни... Потроваше се од испарења... А-ха-ха-ха-ха-ха, да си видо, изашли зелени тамо у Швици! Пустили их на неко пољанче поред азила... Ко псе, јебеш ми матер, стварно!

Човек није веровао шта чује. Испред себе је затекао пластичну чашу препуну пикаваца, које је он сам попушио. Ова двојица палила су једну за другом. И када је Човек хтео да наручи пиво, испоставило се да су испразнили цео фрижидер, а кондуктер их је најљубазније замолио да смање пушење, јер дим куља из кабине и деца се гуше. Зато су већ на првом стајању у Словенији купили по картон од шест пива. Човек је узео „стелу артоа“, камионџија „гинис“, а молер је успео да пронађе домаће пиво „јелен“. Искапили су све конзерве и позаспали. У једном тренутку Човек се тргао, одлепио образ од стола и отишао у мали аутобуски ве-це да се олакша. Када се вратио, затекао је своја два сапутника једног на другом. Човек се опружи преко целог седишта. Тонуо је у тежак, пијани сан. Било му је мука. Повраћало му се. Тад се сети Аријадне и истовремено осети пријатност која надвлада муку. Није могао да заспи, а заспао би поред Аријадне. Гледао је кроз прозор шкиљавим очима, надајући се да ће видети Европу, али једино што је видео било је непрегледно црнило и звук мотора како јури кроз тунел.

– Боже, цела Европа у тунелу!

А онда се сети да је биологичарка остала сама. Али, пиво је било јаче од жеље, те Човек утону у сан без снова. На тренутке равнотежу сна реметила је глаткоћа аутопута, без иједне џомбе, или, не дај Боже, рупе. Ипак, до јутра Човек је пронашао свој спокој у загрљају с монтажним сточићем. Као и обично, није се сетио да навуче завесе, а први јутарњи зрак био је немилосрдан.

Схватио је да се налази у Мецу. О, како је пријало осећање да се налази изван кавеза. Није важно да ли је Мец или Стразбур, она плава је изашла на једној од те две станице. Није ни приметио, осећање слободе га је потпуно обузело. Као да му је напокон прорадило десно плућно крило. Плућна крила постала су лептирићи.

– О, јебем ти народ, ни прозоре не могу да оперу, а купили најмодернији бус с климом! Ниједан прозор се не отвара сем онај код возача. Ужас! ... Јао, што је лепа зграда! Шта је оно по балкону? Које је то цвеће? Лила. Јоргован? Предивно...

– Гледам те како одушевљено гледаш. Тек ћеш да се одушевиш кад стигнеш у Париз... Маа, пусти лепоту! Мноого велика гужва... Дозла бога... Да ти оду сви нерви... Иначе, много леп, много леп... Ја се увек поново заљубим и одушевим, а млад сам отишо, у дваес и првој...

– Одлично говорите, нисте заборавили језик.

– Хе-хе-хе, јесте, синко и то сам задржао говор оданде, знаш... Ја сам ти околина Крушевац, знаш...

– А кад сте почели молерај? Одма' кад сте дошли, или вас је мука натерала?

– Ни једно ни друго. Ишо сам код сестре на свадбу, па им требо неко да им помогне да среде стан. Ја се ту нашо, они се одушевили коко сам им све, знаш, десигниро у различитим бојама. То видели кумови и тако се вест проширила...

– И ви сте од кречења успели да опстанете тамо и да храните породицу тридесет пет година?

– Јесте, и да лепо, пристојно живиш, да не мислиш да ли ће ти сутра бити празан астал. Знаш, тамо на Запад, бар у Француска, онолико колико ти вредиш, толико ти дају паре. Не можеш да превариш ко овде код нас.

– Тако је – упаде громогласно камионџија. – Ове туре транссибирске вози само неколико нас најбољих. Мора д' умеш да преживиш! Замиси, поквари ти се мотор, пукне ти гума, негде у некој недоџији, на минус дваес два, без пумпе, ничега на видику, бар још пе'сто километара, бато, ш'а онда радиш? Ниш'а, уздаш се у вишу силу. Једном тако, пред Новосибирском скренем с пута и почело ми нестаје горива. Ноч се спушта, а ниједна лампа. Схватим да сам се зајебо, ал' сад не знам шта ми је горе, да се вратим, ил' да продужим. И ја ти останем лепо ту, у месту, узмем икону, моју свету Петку и удри једну, другу, тречу молитву... Обечо сам и да нечу купим женске по путу. Кад, засветлеше фарови право мени у очи. Неки роџак из Казахстана исто залуто, каже, тамо мртва улица, чорсокак, али фала Богу имо је канту чорбе, преточили и то ти је живот. Братац сачулатац! Фактор сналажења и срече, богами срече, замис да није наишо!

– Па, да, ја сам се снашо тако што сам имао среће да препознам шта људи воле код мене и хоће да плате. Зашто бих тражио онда нешто друго? Најбоље је да будеш најбољи у свом... Колико можеш, али увек за успех мораш да даш себе до краја...

– Јесте. Млад си ти још. Добро је да си изашао из земље. Мора свет да се види, да би био нормалан...

Човек је посматрао тетоваже голих жена на камионџијиним подлактицама и размишљао о томе колико је тај припрости човек срећан у својој простоти и да је мудост такође проста. Али, ни он за себе не би могао да каже да није обичан, то јест, да је посебан по неком умећу, сем по завођењу жена. И то је неко умеће, али шта је он производио? Шта је стварао? Е, ако то није знао до сада, одлучио је да сазна. Никада није касно да човек пронађе себе. А сада му се отварао нов свет, нови светови, нова лица, нови људи, другачији предели, погледи, осмеси, лажни и прави.

Заиста, већ у Словенији није могао да открије порекло те љубазности. Свакако, била је лажна, и они су то много добро радили, сакривали своја права осећања.

У Човековој земљи, продавачица с распалом трајном фризуром вам одмах, уместо „добро јутро“, упути мргодан поглед испод рашчерупаних обрва; ако уђете у једну од оних бивших државних, које су под стечајем. А, ако уђете у луксузно опремљен приватни дућан, ту ће око вас облетати гомила неспособних клинаца и клинки. Неће умети да вам кажу ни добар дан ни довиђења, а не дај боже да их питате где нешто стоји! У туђини сви знају где шта стоји, а свака касирка би могла и жмурећки да вам врати кусур. „Али, шта им све то вреди кад сви као да имају исту маску на лицу, чак и ови по улицама... Додуше, били смо само на две пумпе... Али све је једно исто“ – закључи и реши да још мало одрема, али навуче претходно завесу.

Замишљао је Париз. Питао се како изгледа једна тако величанствена светска метропола у очима једног младог човека, који је своје двадесете године провео у гету и није мрднуо преко границе четрнаест година, као и 85% читаве популације његове земље. Дакле, ништа се он посебно не разликује од те већине, али ови које је видео с друге стране границе дефинитивно се разликују. Питао се је ли можда ксенофобичан, да ли је то та извикана ксенофобија. Или је то страх од непознатог, другачијег? Из ових мисли о „другости“ утонуо је у дубок сан. То му се увек догађало када путује аутобусом целу ноћ; ноћу се буди, успева само на трен да заспи, да би га негде после десет изјутра савладао сан. Баш када је утонуо у најдубљи, камионџија га из све снаге муну по рамену.

 

 

 

 

 

 

 

IX

 

 

 

– Ало, човек! На Републици смо...

– Шта? Ко? Каква Република? Јесмо ли стигли у Париз?

– Јесмо, човече, то ти причам! Трчи по ствари... Седео си горе...

Бунован, заслепљен, излетео је из кабине. Прво је кренуо у супротном правцу од степеница ка ве-цеу, сударио се са пар успаничених баба и неколико мајки с децом. То га је отрезнило. Брзо се успе уз степенице, покупи своје две ручне торбе, воду и муњевито напусти аутобус.

– Ух, ваздух, ваздух! Коначно! Ух!

Покупио је кофере и стао на плочник. Право испред њега пружала се велика и прометна улица, сквер, на коме се налазила огромна статуа жене са бакљом.

– Мало ко Мештровић и ко у Њујорку – промрмља Човек. – Извините, где се ми заправо налазимо? – упита прву бабу до себе. Погледом је тражио молера и

камионџију. Није их уочио.

– Па, како не знате, младићу! Где ви треба да сиђете? Ово је Плас д ла Републик (Place de la Republique)!

– Па, не знам, ваљда ту. Чекам да ме позову. Неко ће, надам се, доћи по мене, али човек је недоступан... Хвала вам, госпођо, снаћи ћу се некако!

– Идите, младићу, у онај бистро одмах преко пута. Питајте тамо, платите да вам причувају ствари и лепо се прошетајте овуда док чекате, или наручите супу од лука да се повратите од пута. Ово је стварно много напоран пут. Срећом, ја одмах заспим, а ви имате срећу што смо овде стали. Отидите да видите, ту одмах иза ћошка у улици... Tо јест угао, то вам је угао улице Вертбоа (Rue du Vert Bois) и улице Сен Мартин (Rue St. Martin), ту се налазе остаци старог темпларског утврђења још из 13. века, виде се мало зидине, а онда иде фантастичан комплекс Musé Des Arts et matiérs... Mесто има дубоку историју... После само продужите до величанствене цркве Сен Мартин (Saint Martin). А одмах паралелно вам је исто чувена Сен Николас Дешомп (Saint Nicolas Des Champes). Онда само право и избијете на Турбиго (Rue De Turbigo) и равно назад горе на Републику. Ваљда ће вам се дотле јавити... Оћете на папирићу да вам напишем имена улица? На првом киоску обавезно купите план града са картамама за метро и RER и најбоље вам је одмах да купите, двадесет пет евра кошта, комплет. Париз је огроман и опасан, младићу, али предиван... Незабораван!

– Госпођо, много вам хвала! Без текста сте ме оставили! Ви сте као нека добра вила, мало сам у паници што је овај човек недоступан...

– Ма, јавиће вам се – прекиде га бакица – не брините. Прошетајте, удахните мало Париз... Платите онима тамо у кафани... Сви све хоће за паре, али се поштује закон, зато не брините, оставите и идите да се прошетате... Супу од лука обавезно!

Бакици је у сусрет ишао насмејан, веома леп младић. Син, очигледно. Бакица му крете у сусрет, махнувши Човеку рукавицом. Посматрао их је како одлазе, држећи се руку подруку. Сети се Љубинке и њиховог разговора пред пут, али било му је јако тешко да мисли о томе у овом тренутку. Кофере је вукао на точкићима, ручне торбе обесио о рамена, надајући се да зелено светло не траје кратко, јер се преко пута тискала нека гомила разјарених људи. Када је мало боље погледао, уочио је да се око ње окупљају неки људи с транспарентима, великим свескама, инструментима, у шареним народним ношњама, фраковима, балским хаљинама. Гомила која је стајала с друге стране ограде носила је транспаренте на којима је писало: „Protocole memoire du genocide bafouée!“; „Oublier c’est trahir”. Човек је разумео „протокол“, „мемоари“, „геноцид“, „заборавити“, „издати“. Фалила му је само једна реч, али и без ње ствар је звучала крајње озбиљно. Када је прешао на другу страну улице, програм је већ био завршен, а демонстранти су постајали све разјаренији. Било их је свих узраста, полова и слојева.

Стајао је непомичан насред ивичњака, док пролазници, не хајући за демонстранте, нису почели да се саплићу о кофере. А возачи о пролазнике.

Ко зна колико ли су тек луди ти париски возачи! Има ли луђих од наших?

У једном тренутку престало је да га интересује. Запањио се величином булевара, зградама, великом статуом усред огромног трга. Када се окренуо, испред себе угледа неки бистро, ресторанчић. Без размишљања упути се унутра.

Француски је учио и у основној и у средњој школи, али су професорке биле очајне, па га никада није проговорио, за разлику од енглеског. Схвативши да је прегладнео, сети се бакицине препоруке – супа од лука. И чаша вина, наравно! Пустиће конобара да одабере. Чим га је угледао конобар је притрчао. Омањи чичица с наочарима на пола носа, уредно, на страну зачешљане ретке косице, пуначак, у белој униформи, изгледао му је пре као неки ветеринар него као лекар, а најмање као конобар.

  • Bonjour Monsieur, avez-vous décidé? Pour commencer, voulez-vous une petite bouteille de vin?

Човек се препаде. Није био сигуран да је разумео шта га овај пита и потпуно спонтано му излете: – Си, си... Акх, екскузе муа... Мон франсез е тре повр... Уи, ж вудре ун вер ду ван, е ан суп донион, сли ву пле.

– Très bien, Monsieur.

Човек није могао да поверује у самог себе – проговорио је француски, а није зуцнуо ни реч од краја средње школе и јаловог покушаја да спреми испит на факултету.

„Господе Боже, па ја причам! Добро да сам понео речник... Има граматика у средини. Јао, мајко мила, шта се тамо догађа? Ови Јермени су скроз полудели, брате... Браатее! Ово је шибање, јеботе, стампедо, руља пробија кордон... Брате! Дођем у Париз и дежа ви, мајку ти! Јој, пази ону рибу! Еј, мурија не бије... носи... ха-ха-ха-ха-ха-ха-ха... Ко Шешеља из скупштине... ха-ха-хах, за све чет'ри... ха-ха-ха... ха-ха-ха... Које лудилоо! Ма, мало сутра не бије! Види оног бају, кретен, иде сам у кордон... Ух, убише га... Угазише... јој... Добро, ево, носе га! Боже! Не верујем! Палим ја одавде, није ми доста наших срања! Значи, не могу да верујем! Јевропа!

– Voilà Monsieur, votre soupe d’ognion! Et le vin, c'est avec les compliments de la maison. 

– Mislite, častite me? Excusez-moi j'ai oublié que je suis à France… Voulez-Vous me dire que cette vin is for free, pas d’argent, oui?

– Exactement, Monsieur!

– Mais, pourquoi, Monsieur? Comment je...

– Parceque vous est un très charment jeune homme avec beaucoup de charisme.

– Merci Monsieur, c'est très gentil...

– A tout de suite Monsineur!

„Боже, овај конобар... Или ми се набацује, или су ти Французи заиста један љубазан свет.“

– Voilà, Monsieur. Le vin n’est pas très cher, mais il est exceptionnel dans sa classe.

– Merci, Monsieur, Vous êtes très gentil! Vraiment!

„Боже, ови Французи... Стварно... Ма, кога брига да л' је искрено ил' не, кад прија. Осећаш се достојанствено. Поштовано... Уважено...“

Поглед на драматична збивања преко пута ометала му је бујна папрат, која је извиривала из масивних дрвених жардињера. А и одлучио је да га не занимају – не мора први сусрет са овим прелепим градом да буде баш крвав. Крв је оставио иза себе, у свом лудом и непредвидивом граду. Нажалост, папрат је заклањала и прелепи дугачки булевар који се простирао у недоглед. Кадар му се тако свео само на присутне у бистроу.

За суседним столом седела је нека афричка породица: мајка, отац и двоје деце, дечак и девојчица од око десет и седам година. Дечак старији и ћутљив, а девојчица стално упада у реч на француском родитељима који причају арапски. Тражила је да иде у парк да вози бицикл, али брат је нежно укори, рекавши да се, колико је Адам успео да разуме, стрпи, јер отац чека неког важног господина.

У том тренутку љубазни конобар спусти супу од лука на сто. После обилног захваљивања и снебивања на лошем француском, Адам се загледа у супу. Имала је поклопац од две кришке препеченог хлеба преко којих је била скрама од масног сира. Притиснуо је хлеб кашиком, а врела браонкаста течност ју је испунила. Сачекао је пар секунди и сркнуо. Укус лука дискретно се промаљао кроз неки много јачи, неког зачина који му је остао непознат. Док се топио од ужитка, баш као и сир на супи, Човек је размишљао о величини францускога народа; о томе на какав начин је тај народ посвећен кулинарству, вину и осталим облицима уживања у животу. Осећао је брижност, однос поштовања према детаљима. Тајанствена травка била је управо тај детаљ. Детаљ који је битно одређивао суштину супе за коју је чуо читав свет. Сети се тада своје несрећне земље, где не само да су важни детаљи бивали занемарени, него се према веома крупним стварима које живот значе односило горе него према битној појединости коју нико није примећивао.

Истога часа када је завршио са супом, у бистро је ушао човек, очито не-Француз. Седе за сто са афричком породицом. Говорили су прилично гласно, на ивици дреке. Мајка и деца су ћутали непомично. Човек схвати да је тај господин заправо рентијер стана у коме породица живи и да је дошао да наплати кирију, за коју ови нису имали новца и пошто је била зима, по закону, овај није могао да их избаци напоље до марта.

У једном тренутку заори се једно громогласно: „Ма, пизда вам материна цигањска!“

Човек се пренерази. Помисли: „Која морончина! Не разликује Цигане од црнаца! Тачно сам знао да је наш. А, погледај га... Сав се улакостио, мисли да је мање љаксе ако тури на себе оно што сваки љаксе мисли да ће да му сакрије празилук! Не могу да верујем, побегнем од кулова у Париз и прво налетим на најгору куловчину... А и тај Божа је кулов што се не јавља... Јеботе, не знам куда сад да идем и да ли уопште да идем...“

Примети тад у ћошку једну усамљену госпођу, чији је обод великог црвеног шешира био готово пречника стола. Госпођа је сркала бели пенушави коктел на две сламке. Облизивала углове усана језиком, полако и изазовно. Очи јој беху у сенци шешира. Наједном, госпођа устаде, те приђе столу за којим је трајала жучна расправа. Стаде наспрам Хомо балканикуса, стави руку на бок, па уз широк кез процеди кроз зубе:

– Ало, бре, Божо, што си глуп, тражиш слепцима очи! Алии, зато ти мени не даш да ја бирам, оћеш све сам. Ован–Јарац! Ајде, дај им форе још недељу дана и идемо по оног клинца. Јеси ли му се уопште јавио? Дечко је први пут у овом лудилу!

– Марицее! – рашири Божа осмех од увета до увета, а из очију му севнуше муње и громови. – Марицееее... – маши се за џеп. – Марице, ево ти мобилни, нађи Адам, у загради имаш Озрен, зови и питај где је, је л' стигао и реци му да пређе преко пута у кафану.

Адаму не само што испадоше очи, већ му се мозак преврнуо као палачинка. Тог часа веровао је у све: у судбину, у Бога, у усуд, у промисао, у живот пре и после смрти... Устаде и равно крете ка Марици.

– Госпођа Марице, ја сам онај кога тражите. Ја сам Адам.

– Господе Боже! Божо! Ово је божанствено! Не могу да верујем, каква случајност! Сад не морам да се деронж. Него, кад си ти стигао, је л' нас дуго чекаш? Знаш, Божа је мало нервозан... Није лако имати станаре у Паризу. Колико пута се догоди да једноставно не можемо ни да их избацимо, ни да им наплатимо... То је један ужас, Адаме! Ево, одлазе, коначно...

– Је ли то Адам? Невероватно! Како си знао да сам овде? Извини, била је грозна гужва... Ако икада побегнем из Париза, то ће бити због саобраћаја. Стајао сам у уличици, буквално надомак Републике и ни макац, ни макац... Аааали, кажем ја – има Бога, има Бога! Е, хвала Богу! Ајмо сад одма' одавде да те негде сместим! Како су ме изнервирали ови цигани!

– Боожоо! – претећи упаде Марица.

– Добро, Марице, Африканци... Је л' то океј?

Божа и Марица уочише да Адам није проговорио ни реч, па заћуташе у исто време. Погледаше у њега, ишчекујући нешто, било шта...

– Ма, нема везе, Јермени су се добро потрудили да ми не буде досадно. Пресрећан сам што се ово провиђење догодило... Овај сусрет...

– Јест вала, стварно провиђење, добро с' то реко – сложи се Божа.

„Добро је“, помисли Адам. „Савладао сам се да му не јебем матер што... Ма, није овде зајебанција, овде је озбиљна демократија...“

– Ма, и они ми иду на... да извиниш, знаш шта, на врх су ми се попели сви ти силни демонстранти овде. Не могу по два сата да завршим послове. Где је ту демократија према радним људима, који поштено обављају свој посо? Ма, иди... Само се нервирам... Али, Адаме, ти си још млад, чувај живце...

Сели су у Божин црвени шевролет с белим кожним седиштима. Адам се одушевио аутомобилом, али му се чинило да баш и није погодан за париске уличице, већ пре за булеваре неког великог америчког града. Марица током целог пута није заклапала уста; или је причала, или је жвакала неке бомбоне, или је поправљала кармин. Адаму би у једном тренутку толико непријатно да је хтео да искочи из кола.

– Марице, 'оћеш ли већ једном заклопити! Не могу да се концентришем на вожњу. То ти причам цео живот – ћути док возим!

– Ма, шта ми причаш цео живот, кад се ни не знамо цео живот! Нисам ти ја крива што ови неће да плате!

– Нећемо сад пред овим дечком да правимо сцену! Адаме, идемо прво да те сместимо код нас у стан на Белвилу. Видећеш, тамо има свега, од Индије, Кине, до оматорелих рок звезда из бивше Југе, а Арапа кол'ко оћеш. Немој да се уплашиш, није ово Косово! Шта си стала насред пешачког, краветино, оћеш да те помузем! Погледај кокошку, ладно чепрка по торбици насред... Заболе њу та дебела гузица што се ја цео дан акам с таквим идиотима!

– Добро, Божо, мислим да је сад било доста! Попиј ону твоју таблету. Адаме, молим те, извини, Божа је стварно под великим стресом и нервозан због посла ових дана. Иначе, добрица је он, видећеш кад мало о'лади ту своју луду главу. Је ли тако, Божице? Главо луда... – па га шаком протрља по потиљку, а Божа истога часа задоби блажен израз.

Наравно, Марица је села на место сувозача. Себе је сматрала не само јединим Божиним сувозачем, већ и његовим јединим сувладаром.

Човеку су тада кроз главу наврле црне мисли о страхотама суживота са женом, ограничавању слободе човекове личности, спутавању својих жеља у корист жениних. Учењу неког „понашања“, примереног или непримереног. Тада му кроз главу пролете ко метак – Аријадна! Одмах се изнервирао, ехо посесивности му је парао мождане вијуге и раскидао неуронске везе. Не, тај „папучарски“ живот је за људе којима је слобода шпанско село.

– Види, Адаме, прво идемо код мене да узмем нешто, па у ресторан. Тамо је човек, мој побратим, он ће ти све објаснити.

Коначно, стигли су испред једне, блага је реч оронуле, зграде. Масивна црвена капија, боја готово ољуштена. Улази се право у један огроман ходник из кога се улази на неколика врата иза којих су степенице које воде до станова. Ушли су на последња, понајвише оронула. Степенице кружне, од неког црвеног дрвета налик махагонију, старе најмање двеста година, али, признао је себи, такве у свом граду није видео ни у Белом двору. „Апсурди, апсурди, на све стране“, помисли.

Божа није закључавао врата. Прва ствар која му се заиста допала у том извиканом Паризу. Могао би се опкладити да су остали да живе у Југи, стан им не би изгледао тако јадно, тако јадно скромно, а још јадније, јер су се трудили да изгледа луксузно. Штедња, стезање каиша – видело се буквално у сваком детаљу тог скученог простора, без врата и са само једним застором, који је делио собу од купатила. „Разочарање!“, шта је друго могао закључити, али одлучио је да се препусти судбини. Ћутао је и чекао да се Божа и Марица поштено исвађају. Затим, Божа театрално стаде насред собичка и рече:

– Марице, ти да не мрдаш, доћи ће они Мексиканци да им изваљам ону нашу кафу. Скувај им прво најбоље што можеш, знаш да воле горчу...

Божа се уљудно извини, те оде да се истушира и успут додаде да Адам то исто учини после њега. Човек остаде сам с Маричиним шеширом на софи. Она истог момента нестаде у кухињи. Није могао да одоли а да не изанализира ентеријер Маричиног и Божиног гнезда. Засигурно није био божанствен као Божа, иако се очито својски трудило да се такав утисак остави. Примерице, све лампе биле су прекривене неким егзотичним марамама с разноразним ђинђувама, да изгледају раскошније, а у ствари су биле најобичније и најјефтиније, вероватно из Икее. „Кичерица пар екселанс – тај Маричин асемблиџ“, закључи. За тепих заиста није могао да потроши нити једну једину реч, слике, то јест, гоблене није смео ни да погледа. „Како је могуће да се неко досети да извезе цветни гоблен у розе нијансама?“, упитао се. Потом му се мисли вратише на малопређашњу вожњу чувеним булеваром Белвил (уосталом, све је тамо у том Паризу било чувено).

Булевар Белвил је била једна веома дугачка улица пренатрпана разнобојним расама, мирисима, јарким, дивљим бојама, које су се на крају утапале у неко свеопште сивило, баш као и поднебља с којих су дошли они који су га населили. Тамо свако носи песак своје пустиње, своју џунглу и прашуму, племенске и крсташке ратове, антилопе и гепарде, математику и астрономију, копља и отрове, а сви се уредно јављају са бонжур. Ти „крсташки ратови“ су се у последње време отели контроли и никако да се заврше. Преселили су се у екскомуницирани део Јевропе, по имену Балкан. Међутим, за разлику од балканских, потомци жртава правих крсташких ратова бар знају где да се паркирају, уредно пропусте другог возача, стану на пешачком. Јер, правила су правила и она важе подједнако за све – и за жртве и за освајаче. Док је за балканске психолошке жртве сам појам правила био готово непознат, магловит, далек, колико Кина и Америка заједно. Зато Човек сместа одлучи да Париз и све у њему гледа доброхотним очима. Ипак, треба имати на уму да је Човек оболео од гето менталитета на нивоу државе и народа, те пратеће мизантропије, свеопштег незадовољства, песимизма и снажне, тако снажне, малодушне лењости.

„Па, да, колико овде има разноликости лепоте! Како су питорескно обучене црнкиње! Какве фантастичне мараме на њиховим главама, какве фризуре, плетенице... Све ми је ово скроз изван маште. Ходају босе у сандалама, а напољу 'ладно, ромиња киша, дува, бре, с Атлантика... А Французи, стварно... Врхунски елегантни, сви у мантилима, сакоима... Дивне ешарпе и шалови... Савршене капе... Носе кожне рукавице. Погледај ово, брате! Једном руком држи кишобран, другом завија дуван! Стално му се гаси пљуга, ха-ха-ха... Али, зато су ове Африканке чудо, брате! Опуштено иду у њиховим сандалицама украшеним шареним перлицама, брзином од 0,5 километара на сат. И ноге им нису мокре! Како то? А муслиманке, не знам шта да мислим... Да л' су јадне мученице ил' праве срећнице? Видим поглед иза вела, поглед иза погледа... Има ту нешто... Дефинитивно... има...“ Нигде нећете видети муслиманку како седи по уличним кафанама са својим мужевима или другарицама. Човек се питао да ли је то уопште оно што приличи једној финој жени, да ћошкари по биртијама? Шта она има да тражи тамо с неким брадатим, сумњивим ликовима, или с неким торокушама да се опија? Када је мало боље обратио пажњу, задивио се и њиховом тоалетом, беспрекорним накитом, фантазмагоричном шминком око очију, узбудљивим дезенима марама и неком посебном грациозношћу. Наравно, не код свих, неке су биле скроз умотане у црну, сиву, или тамноплаву одору и једва да су им се могле назрети очи кроз црни вео. У тим очима без лица, ипак, није видео тугу. Видео је понос, због онога што јесу и у чему истрајавају. То је тако јасан став, који су оне просто носиле са собом и у себи.

Ове мисли биле су као неки неприметан увод у сазнање које је Човека од ксенофоба претворило у нешто што још није могао да дефинише, али му се чинило растерећујућим. Слично му се догодило када је у свом граду упознао једног правог Индуса из провинције Гуђерати, који га је научио да свако небо има свој изглед. Признао му је, када је стигао у луду земљу, месецима је само гледао у небо, у Месец, у небо, у звезде, у Месец, у небо, Сунце, Месец, Сунце, звезде, небо. Говорио је: „Како је овде код вас небо близу, а код нас много далеко. Скоро да могу да га дотакнем, пипнем, пробушим облак прстом.“ Онда га је мртав озбиљан питао зашто у Човековој земљи не користе његову милост, милост близине неба. Брамин није разумевао ту нашу равнодушност према величанствености неба, док се његова земаљска срећа налазила у зрневљу сочива, соје, пиринча и разним зачинима. Човек се сетио и како је тада ћутао као заливен у бетон. Али, благост тог далеког побратима навела га је да сасвим случајно продре у тајну нирване. А дуго, дуго се мучио око тог питања и све оне силне књиге му нису помогле да схвати скоро ништа.

„Сад схватам зашто је њихов врховни принцип неликован, неименован. То је тајна, то је права тајна... У осећању, у трајању, у дисању! У дисању, јеботе! Страхопоштовању према величанственој даљини и недокучивости космоса и нас, малих земаљских глодара. Ма, имамо и ми то, али смо дегенерици. Тешки дегенерици. Са гајбом на раскрсници судара цивилизација... Тешки, тешки... малоумници; уместо да смо искористили тај богомдани положај... Нарочито на Косову и Метохији, где ти небо буквално пада на главу... Јебем ти небески народ!“ С друге стране, Кинези ко Кинези. Сетио се окупираних блокова у свом граду, али ови париски су били за нијансу више параноични да им неко нешто не украде. Ипак, цео тај метеж одисао је устрепталом радном веселошћу. У његовом граду туга је била велика, превелика, тачно онолико колико су и вруће панталоне биле кратке, прекратке.

– Адаме, упадај у купатило, идемо у ресторан, чека нас Миле Кајла. Само немој, молим те, да га тако зовеш, већ искључиво Мсје Миле. Он ће ти дати неки послић, па макар и да переш судове. Треба стално да имаш на уму да је то један од ресторана с највећим реномеом у Паризу и да ту долази озбиљна клијентела. Тамо никада не знаш ко може да сврне од веома важних личности. И, идемо метроом, јер ако седнем у кола, починићу злочин, мајке ми!

И тако Божа и Адам кренуше метроом до тог фамозног ресторана. Човека уопште није занимало да памти станице, ни улице, ни арондисмане. Хтео је само један 'ладан мартини. Мало га је разочарала ситуација у метроу, очекивао је да разуларени клинци малтретирају путнике. Уместо тога, слушао је бучан разговор двеју црнкиња у папучама и шареним турбанима, и то на француско-арапском. Беше у почетку егзотично. Чак је приметио да звучи прилично мелодично, тај нови језик Париза. На крају су почеле да се церекају на невероватно високој фреквенцији, па је замолио Божу да изађу станицу раније.

Ето, опет не може да гледа свет лепим очима. Стално види неке ружне, иритирајуће појаве. Шта ако је то стварно тако, шта ако је свет једна крајње раздражујућа појава?

Дакле, изашли су раније, ходали неким уличицама. Адам је гледао забезекнуто у бутике прескупе одеће и одмах иза ћошка секнд-хенд радње у распадању, а у једној је истог момента купио црн кожни каиш с великом шналом боје рубина и кожни сако, тамнозелен, ганц нов. Платили су ситницу, и то све због Божиног мајсторског ценкања.

Коначно стигоше до чувеног ресторана.

Велика сала била је готово празна. Сви су седели напољу с наочарима за сунце, не марећи ни за ветар, ни за повремене тамне облаке. Пушили су, читали новине, јели разне специјалитете, грицкали пистаће, пили вино, еспресо и понеки коктел. Пиво није уочио ни на једном једином столу. Када су ушли унутра, ама баш ништа посебно није могао приметити, сем сморених маторих брачних парова и средовечних ловаца на удаваче и обрнуто. Напољу су грејалице биле постављене тик изнад глава гостију, који су стоички подносили врелину на својим теменима, не би ли халапљиво „гутали“ једну цигарету за другом. Од када је донет тај закон против пушења, свако би могао помислити да цео Париз и сви у њему непрекидно пуше. Пажљиво их је проматрао – као да им је једина преокупација била да попуше што више у што краћем року. То му чак би веома симпатично – кроз душу му прхну дашак његовог анархичног града, где се пушило и по болницама. А тек прелепе бринете у пролазу, са ешарпама које се вијоре на ветру париског ероса. Прва љубав према духу овог града тихо се рађала у Човековом зарђалом срцу.

Док је тако седео и чекао, замишљен, са спрженим теменом и смрзнутим телом, стиже и Миле. Зализан, зифт црна коса, танки брчићи, „Босово“ одело (види се из авиона), „ролекс“ и све што иде уз то. Јак парфем. Божа сместа преузе диригентску палицу.

– Миле, ово је син супруге мог јако, јако доброг пријатеља, доживотно ме задужио...

Миле га прекиде:

– Божо, већ си ми то испричао, а чуо сам се и са Озреном. Јеси ли заборавио ко је малом средио папире?

Како се Адам осећао, речи „дебил“, „морон“, „имбецил“ нису могле ни приближно да дочарају, јер се са својих тридесет и пет свакако није осећао као неки „мали“. Опет тај негативни поглед.

„Ма, Миле је, у ствари, скроз кул. Погледај га само, бре, сав блешти, држи нај-до јаја ресторан у Паризу...“

– Адаме, је ли тако – Адам? Добро име за маркетинг. А имаш и појаву. Моћи ћемо да направимо нешто. Не могу да ти кажем шта-како-када, али ево ти прво кључеви од стана одма' изнад кафане. Стан 33, други спрат. Нећеш се жалити, бићеш сам у светлом и прелепом трособном стану.

– Господине Миле, ви сте заиста феноменални, нисам очекивао баш овако фантастично гостопримство. Захваљујем вам од свег срца, вама и госпођи Марици и, наравно, Божи и Озрену, без којих не бих ни био на овом дивном месту...

– Госпођа је она мој клинац... Видимо се касније, идем нешто да завршим – промрмља Божа себи у браду и оде у непознатом правцу.

После две секунде врати се Миле с једним Французом, очито делом особља, у посебној униформи и са посебним понашањем. Француз је одлично говорио енглески. Одвео је Адама у службене просторије крај тоалета на првом спрату. Овај није знао шта је лепше, тоалет или офис. Да му понуде, и клозетску шољу би радо рибао.

Француз се звао Етјен. Имао је светлосмеђу, коврџаву косу, што је прилично неуобичајено за тамнодлаке Французе. „Мора да је Шваба, или неки Келт...“, помисли. Етјен му на разумљивом енглеском објасни да ће у наредних месец дана морати да долази на посао сваког дана и да ће радити буквално све што се од њега буде тражило, док се не установи вреди ли га уопште запошљавати.

Преморен, тек напустио гето, напали га Јермени, бизарни бистро, афричка породица, луд сусрет с Божом и Марицом, све расе у једној улици, невидљиве жене и сад, на крају, овај недефинисани посао и недефинисана зебња помешана с еуфоријом.

 

 

 

 

 

X

 

 

 

 

 

„Недефинисаност? Чему живот, ако је дефинисан? Заиста. Заиста бисмо умрли од досаде. А зашто онда човек има ту перверзну потребу за дефинисањем? Мазохиста?“

Миле Љаксон (Адам му је већ придодао надимак са француским акцентом на последњем слогу) то лепо поједностави: „Батице, живећеш ко цар у гајби од двеста квадрата, сам, изнад најфенси кафане у Паризу“.

Ето, шта ти је човек, незахвалник, увек хоће преко овлашћења тренутка садашњег. Па, зар није хтео да зна оно што није смело да се зна, што је било изричито забрањено! Хтео је да ЗНА! Човек је човек само у незнању да је знање двострука моћ, која га доводи до коштане сржи Божијег лица, али и лице у лице са свакојаким демонима, а неког и са Ђаволом лично, и то у високој дигиталној резолуцији! Нимало пријатно! Код таквих појава, уопште није важно шта ми мислимо о томе, важно је шта кажу они који су тај ужас видели у својим главама и доживели га потпуно стварно. Нажалост, то је тачка после које нема повратка. Само чудо може избавити такву душу.

„Има Бог паметнија посла него теби, дрском незахвалнику да помаже. С’mon! Могу шпахтлом таленте да стружу с тебе, а ти све претвараш у опиљке. Сад четку у руке и гланцај лажне осмехе! Буди мањи од олињале пудле неке распале париске фрајле. Али, ово је гајба од двеста... Али... Јој, прсо сам, преуморан... Кревет!“

– Мммм... Какав диван мирис! Јорговани! Боже!

Устаде и право крену ка широм отвореном прозору.

– Париз! Париз! Париз! Париз! Јој, кол'ко има сати? Јеботе! Јеботе! Јеботе, Адаме, имаш само чуку времена!

Спремио се брзином бржом од брзине светлости. Чак је стигао раније, што је одмах изазвало поштовање. Миле дању није ни свраћао у кафану, искључиво увече, да

провери пазар. За ову прилику обукао је сомотско тегет одело с дискретним

беличастим пругама, испод кошуљу тамнопрљаворозе, раскопчана два дугмета.

Обуо је и своје црне шимике, умерено зашиљене, оне за које се не би могло рећи да су џиберске, већ веома секси.

Кад угледа Адама, Етјена удари гром љубави. Не могавши да контролише еуфорију, пољуби га три пута, иако се Французи љубе два пута. Адаму се троструки пољубац веома допао, подсетивши га на родну груду где то беше обичај. Свестан чињенице да је посао неприкосновен, Етјен се убрзо досети како да предмет свог тренутног обожавања учини просторно ближим своме телу. Уз само неколико проба, научио је Адама како да посебним кораком иде тик иза њега и гура колица са којих је овај мутио тартар бифтек, отварао остриге, чистио Loup de Mer и приносио остале ђаконије гостима. Показао се невероватно вештим и тако врло брзо успео да заслужи већу плату и могућност да послужује на забавама за одабране госте. Неколико пута се ишло у велелепне куће и дворце ван Париза, углавном ноћу. Сво потребно особље чинили су само Адам и Етјен. Међутим, Адама би сместили у део комбија без прозора, тако да јадничак никада није знао куд га одводе. А често су га водили у свет иза беличастог огледалцета или поклопца од ве-це шоље. Заједнички именитељ житеља тог света, насељеног најспособнијим и најбогатијим персонама, увек у пратњи лепих девојака, понекад скоро девојчица, и момака с још паперјастом брадом, беше кокаин. Жене су на том белом праху веровале да и кад би спавале са свима одреда, или пак ни са једним, биле најпожељније, најузбудљивије и уопште личности у пуном смислу те речи, ма шта урадиле. О осећању самомоћи на кокаину излишно је говорити – такво осећање заправо и не постоји без њега у данашњем свету. Адам је наравно пробао, пробао више пута и није уопште скапирао о чему се ту ради. Ненавикнутом на друга опојна средства, сем оргазма, Човеку се догодила опет једна чудновата ствар – кокаин је на њега у почетку деловао супротно свом уобичајеном дејству. Наиме, уместо да му се увећа и убрза, либидо му се смањио и успорио, па је морао да глуми лудило екстазе. А жене су напросто луделе за његовим децентним понашањем у најгорој могућој декаденцији. Мое (Moet) и Кристал (Cristall) текли су у потоцима и ако му је кокаин помогао да нешто схвати, схватио је то да је рођени мајстор, доктор, маг, чаробњак да се поред њега жене осећају као царице, султаније, грофице, маркизе и супер-супермодели. И да језик не представља ама баш никакву препреку.

После извесног времена помног проматрања Адама, Етјен недвосмислено закључи који је посао апсолутно скројен за њега – нека прави друштво и на све могуће начине угађа тим богатим госпођама, које би пожелеле разоноду након пар сувих мартинија и које чашице вина више. Пролазили су дани, јутра, ноћи, месечине, успаљене постељине, а са масивних балдахина сливали су се потоци страсти мокрих и лепљивих устрепталих телеса. Госпођа Ди Бари, Ана Нинона де Ланкло, Мариона Делорм, Империја (њу је посебно волео да раби – ниска, плава, око 36 година, самохрана мајка, порцеланског тена, анђеоског погледа), Лидија (она му је била најмилија, из Казахстана, моћна црнка, с тешком, раскошном коврџавом косом, предивним бујним грудима, изванредним смислом за црни хумор) и, на крају, госпођица Лаис, с којом ће испробавати цео асортиман париских секс-продавница. Лаис га је ипак највише привлачила, просто је волео да буде уз њу, али на други начин него са Лидијом. Лидија је имала исувише СССР менталитета, а Лаис је била пола Гркиња, пола Францускиња, рођена у Казабланци, фантастичне лепоте, узвишеног чела попут Марије Калас и са оним напућеним француским усницама ала Брижит Бардо и Ванеса Паради. При том, била мајстор древног умећа хиромантије, али није хтела Човеку да погледа у длан ни за живу главу. Мало се забринуо, али Човек ко човек, брзо му то ишчиле из памети. Сасвим извесно, имала је нешто да му каже, али није хтела. Закључио је да је фолиранткиња и, упркос ванземаљском сексу, одлучи да је више никада у животу не види.

У кафану Милета Љаксеа долазили су разни, било је и оне прастаре уметничке боемштине, много глупоизгледајућих туриста, усамљених госпођа и госпођица колико хоћеш, а највише је било нуворишеваца, који су га посебно нервирали. Стално му се по глави мотала Скадарлија. Непрекидно је упоређивао, али једна је Скадарлија. Значи ли то да је почела да га дрма носталгија? И све је било беспрекорно у првих неколико недеља: савладао је занат у задивљујуће кратком року, гости га хвалили, његови језички таленти засјали, спонтаније је ступао у разговор, проширио фонд речи и коначно почео да капира граматику. Етјен, као сваки човек са западњачким мозгом, врло брзо је схватио да Адама искључиво занимају жене, те је решио да заради управо на томе, док је овај у домовини због тога редовно добијао отказ. Када не може јаре, онда бар неке паре, тако је резоновао, схвативши да Адама у кревет приволети неће. Договорили су се да му даје двадесет процената од екстра бакшиша који су му те госпође и -ице обилато даривале, плус уобичајена плата за почетника. Етјен би му давао податке о добростојећим гошћама, а оне би му дискретно остављале цедуљице испод рачуна за еспресо, с прецизним инструкцијама када и где треба да дође. Свака је имала неку своју, благо речено, настраност. Кад би почео да их набраја, одмах би се сетио Љубинке и сместа престао. Ипак, себе је доживљавао као неминовност у свему томе, као послушно, бездушно оруђе, роба, а најпре истинског стоика. То га је умиривало, а у ствари плашило – искуство га није довољно подучило како уме снажно да заболи веза узрока и последице. У почетку, мислио је да ће он бити тај који ће своје жеље задовољавати до беспризорности. Међутим, иронија живота уме да буде суровија од свега претпостављеног. Догодило се супротно – он је био тај који туђе перверзије поставља на сцену – био је и глумац и редитељ и реквизитер.

Тих дана размишљао је да се инкогнито врати у земљу и замонаши у неком од манастира дубоко у горама, у густој шуми, али лова је капала и није било лако одрећи се. Дејство кокаина прелазило је у своју супротност. Ум се потпуно замаглио од превелике чистине. Сива маса дигитализовала се у милијарде крикова за још већим уживањима. Створила му се жеља, пре надражај да повреди те жене, да их рани, да ужива док их боли. Кокаински апетит се појачавао из дана у дан, а лова је нестајала брже но што је капала. Посао је пак и даље обављао беспрекорно, али онда је почело задуживање, код свих оних госпођа, код Етјена, код Милета, код Боже, код Марице.

Једног дана, Етјен га позва на разговор у канцеларију и малтене без речи уручи му отказ, рекавши да има форе недељу дана да му врати паре. Адам тако остаде сам на улици. Имао је само за једну кафу. Сео је у неки кафе у улици Монтргој (Rue de Montergueil). Подробно се распитао код конобара где би могао да стопира ка југоистоку. Конобар га љубазно упути на Порт Дорлеан, на „рут Лион Н6“.

„Мајко мила, овде има 'ладно сто стопера. Сад је једанаес' пре подне, ко зна колико ће још да их се накарика... Пропаст. Аааа таако сам гладан... Знам, јебаће ми матер сви одреда... Али ја ћу тад бити далеко, далеко, надам се...“

Застаде у размишљању и препусти се хипнотичком посматрању разних возила која су јурила по аутопуту.

„Е, морам први да одем! Са' ћете да видите!“

Истога трена када је то помислио испред њега се заустави такси возило. Врата се отворише, а из њих извири једна предобра женска позадина у џинсу. Потом се указа и цела жена, од близу четрдесет пет, плава, витка, преко метар седамдесет. Таман како треба. Приђе она баш Адаму од свих педесетак људи у реду. Адам уочи да је некада била баш права лепотица. Године су јој се виделе, али лепота није избледела.

– If you don’t mind me asking, where's the gentleman heаdin’ for?

„Ох, коначно неко ко прича енглески“, помисли Адам.

– I'm going to Singidunum – уопште му није било јасно зашто је свој град назвао древним именом његових оснивача. Жена га тада добро одмери, од главе до пете.

– Where's that? Do you really need to go there?

Човек се замисли.

– As a matter of fact, I don’t. To be honest, madam, I’m penniless, so I really don’t have much of a choice…

– Oh, my poor, handsome boy, sometimes solutions can come out of nowhere! Why wouldn’t you be my escort? You know, it’s not quite safe, a woman hitchhiking alone… Hope you understood what I meant.

– Where are you going, madam?

– Saint Tropez. How does that sound to a young gentleman from Singi... whatever...?

– Saint Tropez sounds more than great, only if you are not joking…

– I never joke about such things, young man! I desperately need an escort!

Мадам је нанизала зубе у осмех, истурила ножицу и палац, на коме засија беспрекоран црвени нокат. Није прошло ни три аутомобила, тек, стаде неки голубијеплав сааб. У њему беше неко необично створење, мачо по ономе што је изглед могао да понуди, али нешто сасвим необично по сабраним утисцима.

Страствени заљубљеник у свако превозно средство марке сааб, колекционар истих. Тако он седне у свога божанственог плавотана, у седиште чија га кожа прихвати као сопствена… И тако се он возика по Азурној обали и њеној залеђини… Воли да проматра пејзаже, то му смањује стрес од посла… Морао је хитно да скокне до Париза… Мрзи авионе… Боље да се време зауставило у шездесетим… Иначе, води фирму за трговину тартуфима… Испитивао је јадног Адама, који појма није имао ни шта су тартуфи. Да ли тартуфа има у његовој земљи, да ли он зна неког ко се бави трагањем за тартуфима? Адам је мукотрпно одговарао на свом очајном француском, јер овај, наравно, као и сви Французи, сем мале мањине, није знао енглески. А и тог што зна енглески тешко може човек да разуме због физичке немогућности говорног апарата да промени нагласак. Али, тај недостатак даје неки шарм, закључи Адам. Да, Французи су почели да му се свиђају. Трговац тартуфима звао се Анри и није ни волео тартуфе, били су му превише јаки за стомак. Трговао је њима само и искључиво зато да би прикупио новац да купи „шато“ (дворац) са неколико ари винограда у чувеној, по винима и келтским манирима, регији Сант Емилион. На то Адам поскочи – па, није ли баш он пробао два вина тог поноситог имена! Једно јефтино, друго скупо, а оба била феноменална! Закључи да Анри размишља у одличном пословном правцу. То му даде неког жара да се можда и он опроба у тако нечему. Једнога дана... Али, сада га је Харон у виду Анрија водио преко Стикса у непознато, а прелепа хетера Лена му угађала као своме Аристогитону.

Госпођица-госпођа звала се Лена, несумњиво прикривена богаташица, разбукталих каприца, попут овог са аутостопирањем. Имала је сандале полураспаднуте, али прстење на руци, негованост коже, прелепи бели зуби и веома скупа винтиџ гардероба су је одавали. Била је сва у одлично дефинисаним мишићима, а ботокс њено лице није осетило. Па, у чему је онда тајна њене младоликости, упитао је током вожње. Одговорила му је да ништа друго сем ланеног уља није ставила на лице последњих тридесет година. Остао је запањен. Ако му је нешто било изузетно огавно, то беше баш то уље, које га је Љубинка терала у пубертету да пије на кашичицу. Зар оно огавно уље еликсир младости! Онда је Анри опет преузео кормило и наставио да досађује питањима око свиња, паса и тартуфа. На крају, већ пред Авињоном, закључио је да у тој непознатој земљи мора да их има, те да ће једном оседлати сааба и сам се дати у потрагу.

Стали су покрај неког мотела на другој обали Роне. Мотел ко мотел, соба ко соба, ништа посебно. Лена је узела собу с брачним креветом, а Анри је продужио даље, ни сам не знајући тачно камо. Некако им је обома лакнуло, јер овај не само што није затворио уста, већ није ни променио тему током целе вожње. Вечерали су у мотелском ресторану и сада већ преморени упутили се у своје одаје. Чим су ушли у собу, Лена поче вадити прибор за пушење хашиша, лулицу и неки набијач. Адама то веома обрадова, јер је почела да га хвата нека недефинисана анксиозност, а то је у ствари била кокаинска криза. Паметно је урадио што је побегао оданде. Непрестано је кијао, по пет пута за редом, на шта се Лена громогласно церекала и рекла му како је то страшно секси. Скинула се потпуно гола и отишла под туш. Адам остаде да седи на софи, гледајући у треперава светла чувеног папског града на другој обали. Онда нагло устаде и запути се равно у купатило. Није одмах схватио која му је намера, али купатило је схватило, угледавши га како држи Лену за мокру косу и лиже је отпозади. Ушао је у кабину све са одећом, коју је за трен са себе покидао.

– Please, please, not soооо hard, ooooh, he’s so hard, soooo hard, yes, yes, hard, hard, harder, harder… – вриштала је Лена у трансу.

А Човек је ћутао и радио. Ништа није осећао према њој, чак ни према њеном замамном телу, већ само према једном његовом делу – позадини. „Како ова маторка готивно таласа, ух!“, одзвањало му је у примарном делу мозга. Чак му ни помисао о неизвесности сопствене судбине није реметила то таласање. Није било ни налик сударању галаксија, већ пре судару два примитивна племена, отуд хватање за косу и шамарање Ленине стражњице.

Када су завршили посао, сели су и наручили кафу. Испричала му је да је тренутно у једном послу и да није сигурна да ли ће њихово крајње одредиште бити Сан Тропе, да све зависи од једног телефонског позива који очекује ускоро. Адама је свакако занимало који је то посао, па је директно упитао. После малко оклевања, Лена рече да се бави организацијом приватних забава за богату клијентелу и да чека да јој јаве где, која и колико вина треба да донесе. Човек се одмах вратио на мисао о рафинираности француске нације. Тај брижљиви однос према вину и храни га је одушевљавао, у поређењу с нехатом који је владао у његовој сулудој земљи, а и души. Упита га чиме се он бави, а Човек није био начисто са собом, само јој је улепшано испричао своју париску авантуру. Колико год се трудио да изостави неугодне моменте, огромне дугове, перверзије на које је био приморан и потоке белог праха, искусна Лена одмах је схватила да је овај у очитом кокаинском лудилу. Прећута то своје запажање, а из очију јој сукну неприметан пламен одређене намере. Таман када је хтела да опипа терен, зазвони јој мобилни. Причала је мало на француском, мало на енглеском. Адам је разумео да је пронашла то нешто и да ће сви бити задовољни. Пришла му је обмотана пешкиром, села у крило, ужлебила се тачно где треба, зграбивши успут торбицу, извадила коверат у коме се налазило десет хиљада евра, пољубила га језиком и пружила му. Затим је извадила малу стаклену бочицу и ставила му је под нос.

Ово није очекивао! Ово стварно није очекивао! Зашто су онда у тако скромном мотелу, ако се ова разбацује ловом и коком? Да ли је икада видео толико лове тако близу, такорећи међ Лениним грудима?

– Ain’t this what you desperately want, my dear?

Просула му је мало праха по надланици, што је овај прилично невешто усисао, па тражио још. Овога пута развукла му је црту од добрих десетак сантиметара по стакленом столу и, обмотана пешкиром, прострла се на велики брачни кревет. Када се прибрао од кокаинског флеша, узео је коверат и упитао шта значе те паре. Само је одмахнула руком и рекла да ће му после све објаснити, па направи себи још већу црту. Када је ушмркнула, погледала га је равно у очи, прстима масирајући ноздрве, и ласцивно раширила ноге. Адам тад скочи на кревет, стрже јој пешкир и игре без граница су могле да почну.

Можда је прошло два, а можда дванаест сати. Сада му се чинило да никада у животу није имао бољи секс, сасвим насупрот првом утиску. Ујутро за доручком Лена му саопшти да од њега очекује да отпутује у Сант Емилион са парама које му је дала, купи та вина и јави се човеку који ће га одвести у „шато“ где треба да их испоручи. Наговестила је да постоји могућност да му госпођа маркиза повери неке дужности, што никако не би требало да одбије.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

XI

 

 

 

 

 

– Добар дан, молим вас, један „мејби бејби“. И једну стерилну бочицу. Не, дајте ми две бочице и два теста.

„Ух, које срање, ваљда ме није чула она оштроконђа од преко пута... Одма' ћу да урадим, не могу да чекам до јутра.“

Ипак, сачекала је да се кућа испразни.

„Ајме мени, Господе Боже, немогуће! Две црвене линије! Не, не, не, не, не, морам поново, ово не може да буде, не може!“

После поновљеног поступка, појавише се још две црвене линије.

„Аууу, шта ћу сад, јадна! Шта ћу сад, мајко мила!“, сузе су надирале као цунами.

Тад зазвони телефон. „Вида, вештица, осетила је...“

– Аријадна... Ти плачеш?

– Јао, Видо, ти си... Како си осетила, вештице? Две линије, две линије, два пута сам поновила, значи, четири црвене линије...

– Ало, Аријадна, опет си читала неке будалаштине? О чему се ради, какве црвене линије?

– Онај тест, Видо... бу-ху-ху-ху...

– Који тест, Аријадна?

– Трудна сам, моја Видо.

– Против кога, црна жено?

– Дај, бре, Видо, како можеш тако да ме питаш!

– Ма, ко ти је то урадио?

– Ма, знаш, онај...

– Који онај?

– Па, онај беспризорни човек!

– Који, бре, човек? Силово те неко?!

– Ма, онај, сећаш се, пре месец дана, онај на журу код Врача, играла си с њим. Онај што сам му нашла упаљач. Онај човек, Адам...

– Јао, Аријадна, па, побогу, што нисте ставили кондом?

– Јао, Видо, не знам... То су ваљда ти фатални спојеви, када се о томе не размишља... А прво сам га презирала... То фрајерско понашање... Вероватно је и најисфолиранији либерал, могу да се кладим...

– Много мудрујеш, петљаш политику и љубав. Ерос и политика, ц-ц-ц... Мислим, шта те заболе и ако је либерал! Не смем ни да помислим шта си му све причала и отерала га! Свако би побего... Превише напорно за мушкарца, макар био и екстремни либерал! Ааа, са' ћемо да видимо колико је либералан кад сазна ову вест. Ову шокантну вест! Шта да кажем... Не верујем како си глупа! Пребила бих те сад! Шта ћемо да радимо, јеботе, црна жено?

– Знаш шта ћемо да радимо.... – поче да јеца и прождире заноктице – биће онако како каже онај твој Ћора!

– Па, шта ће онда да буде, слепац води слепицу? Зови тог Адама и реци му шта сте направили. Шта друго? После ћемо да смислимо како да му се најебемо милосне мамице што је запалио!

– Ма, дај, Видо, нећу да се светим, Ћора ће и за то да се побрине... Шта смо направили, направили смо. Сад морам да плачем једно пет дана. И још толико да размишљам. Не знам да ли да зовем... После оног што се десило, а било је предивно, заиста предивно, није се говнар ниједном јавио. Да није можда чекао да ја зовем?

– Па, извини, да ниси срала о политици, можда би се и јавио. А, ако је чекао, онда је морон, кукавица и не треба ти такав, с дететом или без њега... Не знам ни ја сад, моја Аријадна, нисам паметна. А, ајде, после ћемо то, него, како се ти осећаш? Мислим, је л' осећаш нешто, је л' ти мука, је л' повраћаш? Вртоглавице?

– Ма, све је океј, само осећам у грудима онако као кад треба да добијем мецу. Много више спавам... Да, зваћу га одмах, чим завршим с тобом.

– Ајде, онда, зови га и јави ми одмах шта је било. И држи се, само буди јака и одмах ми јави!

– Хвала, Видо. Тако сам се плашила твоје реакције, сада сам стварно осетљива...

– Капирам. Ајде, зови га, рашчисти то одмах, па ми јављај!

Како је заклопила слушалицу, на очи јој навреше слапови суза. Оде у купатило и уђе под туш. Дебљина сузног млаза и туша биле су подједнаке.

„Боже, ја ово дете нећу убити. Какав си ми ово усуд сместио? Лудо се ти забављаш тамо горе! Знам ја да је твоја иронија праведна. Али... Је л' то зато што нисам никоме хтела да се препустим, је л' ме зато сада кажњаваш, да постанем жртва хира оног скота без душе? Молим те, Боже, наговести ми! Шта ово значи? Зашто сада ово, зашто са таквим човеком? ... Да, јесте! То јесте био мој избор, јесте, није хир, није хир... Избор! Избор! То је жеља, страст... Похота... Желело га је цело моје тело, и споља и изнутра... Боже, али ти знаш да је привлачност изван разума. А разум није нимало секси. Јао, Боже, извини, пролупала сам. Да, да, зовем, зовем...“

– Извињавам се, могу ли да разговарам са Адамом? Тражи га Аријадна.

– Па, не баш...

– Како, па не баш? Извините, с ким разговарам?

– С новим газдом.

– Како то, не разумем, је л' ово Адамов број?

– Био је, више није.

– Како, па је л' знате кад је отишао? Која му је адреса, телефон?

– Не знам, мени нико ниш'а није оставио. Само дошла кева од тог лика

и неки дебели, да узму капару. Нешто су се исхејтовали... Изгледа тај лик направио неко жешће срање. Запалио у Париз, кол'ко сам скапиро.

– Направио је, и те како! И те како је направио! – урликну Аријадна, па стаде да рида у слушалицу.

– Извини, брате... сестро... мојне чешпла... мис'им, ш'а ти је дотични урадио?

– А, ко си ти, дечко, извини? Претпостављам да си млађи...

– Пааа, ел знаш, бре, ја сам Војин сестрић? Брате... Ваљда му то дође сестрић...

– Ког Воје, извини?

– Ма, Војислава, Врача...

– Аааа, добро. Него, слушај ти, Владице, је л' имаш број од Адамове кеве? Нећу ни да питам одакле ти паре за стан. Зашто ли га је продала? Па да, да га казни... Мамицу му едиповску... Париз, је л' тако, фурнуо у Париз...

– Имам, брате, немој се нервираш толико, искулирај... Чек мало, буди на вези...

„Јао, каква стока, каква стока! Како је могао после оне предивне вечери... Како је могао? Ниједном да се не јави... И сад ово... Ово је Божија воља, ово је Божија воља, Аријадна! Ушла си у експеримент... Али, ни да се поздрави... Ја сам знала... Знала сам... јавио... ниједном... шмрц...“

Владица јој издиктира број.

– Е, хвала ти, дечко. Владице... извини! – загрцну се сузама.

– Ма, слушај, ако те закевио, ни'е то тако страшно, брате! То се решава опуштено. Јеботе, дваес први век је, ел тако!

– Ма, не долази у обзир! Баш ме брига који је век! По мојој утроби нико неће да ровари! Ти би то урадио свом детету?!

– Па, мис'им, не би' га убијо да не морам... Мис'им, разумеш, ако немаш избора... Мис'им, то је дозвољено... То нема мозак, капираш, не осећа... Ништа га не боли. А ти, јеботе, ако се закопаш сама с клинцем... Мис'им, млада си, живот је пред тобом...

– Извини, морам сад да прекинем.

Залупи слушалицу и натопи јастук сузама. Сањала је да повраћа оно драго камење што је Казанова отео лудој мадам Дурфе. Унутар сваког камена налазила се по једна тарот карта. Владица их је сакупљао и из све снаге бацао о зидове каде. Прасак је био несносан. Најрадије би задавила то балаво, неотесано, ал' бистро створење. Све је провалио мали. Одједном, усред нервирања око малог, искочи јој слика њене Бакице и Љубинке како леже под Адамовим балдахином. Призор који се сврстава у ноћне море. Љубинка каже: „Јао, ја бих оном змајичку обојила језичак у прљаворозе, хи-хи-хи-хи“. На то Бакица масно опсова, па уместо телевизор, погоди Љубинку кутијом кондома у главу.

Отворила је очи са слушалицом у шаци.

„Ајде, фаустовска кево, јави се! Добро те моја Бакица звекнула у главу...“

– Кхм, д-д-оообар дан, Аријадна Симоновић на вези. Извините, с ким разговарам?

– Аријадна! Кога тражите?

– Тражим госпођу Љубинку. Да ли је она ту?

– Нажалост, није. Ако је нешто хитно, могу вам дати њен број на клиници.

– Јесте, хитно је, веома је хитно. Извините, још једном, с ким разговарам?

– Ааа, извините, госпођо или госпођице, овде њен супруг Озрен, да, Озрен.

„Зашто ли овај идиот два пута понавља своје име?“.

– Господине Озрене, молим вас, пренесите јој да сам звала да је нешто питам, а ево, оставићу вам свој број, па нека ми се јави што пре, кад буде могла... Госпођица.

– Нема проблема, госпођице Аријадна. Баш имате лепо и необично име. Пренећу јој, будите без бриге.

– Е, хвала вам, врло сте љубазни, господине Озрене.

„Хтео је да ми измами разлог љубазношћу. Е, па, мало морген! ... Јао, шта ћу сад? Ништа, правац гинеколог... Јао, шта сад да кажем тати и мами... Ма, шта год, пунолетна сам и нећу да плачем, из ината. А и Божија воља је Божија воља, ај неко нека докаже да можемо све сами. Цврц! Да, да, идем... Идем прво у цркву, у цркву... Морам...“

Бризне опет у плач, ал' тад зачу како се неко мува по суседној соби. То је тата дошао с колегом да играју шах уз омиљени шери. Закључи да је боље не излазити из собе. Преврне се на другу страну и поново заспи.

После пар сати, угледа како је неко дрмуса и гура телефон под нос.

„Нека Љубинка те зове“, рече мајка шапатом, па оде да се нервира због мужа и колеге.

– Добар дан! Звали сте ме, пренео ми је супруг. Сећам вас се, ви сте она дивна девојка што је вратила Адаму упаљач. Веома сте нас обрадовали! Знате, то је драга успомена од Адамовог оца. Поводом чега сте ме звали?

– Добар дан, госпођо Љубинка – буновна и очајна као никад у животу, прибрала се у секунди. – Ради се о томе да је ваш син мени направио дете и ја сад не могу да га пронађем. Извињавам се што вас узнемиравам, али немам другог избора.

Љубинку само што не стрефи шлог, али и она се веома брзо прибра. Знала је да не зна где јој је син. После ће мислити о тој страшној информацији. Пролетали су јој кроз главу разни сценарији свадбе. Наравно, у њеној режији. После васпитног одузимања стана Адаму, знала је и то да је новонастала ситуација, уличним језиком речено, веома зајебана. То дете ће стићи за девет месеци. Где да га смести сад кад је ово продала? Добро, има она лову, има и Озрен, а он има и некретнине, па нека се испружи.

– Немој, молим те, да мислиш да ја желим нешто од тебе да сакријем. Адам се уопште није јавио. Мобилни телефон му је искључен, а газда ресторана у коме је радио... кхм... такође не зна где је.

Аријадна уздахну почетком плача.

– Ух, па... Па, како онда, госпођо, да га нађем? Како да му кажем? Он ће се сигурно вама јавити и молим вас, пренесите му шта је урадио.

Ово „урадио“ пресече Љубинку напола. Осећала се као да је она то „урадила“. Страшно је мрзела Аријадну у овом тренутку. „Како ту девојку није брига да ли је он уопште жив!“

– Знаш, ја се веома бринем за њега. Само кад је био у школи у Америци је толико дуго одсуствовао од куће. Не знам ништа. Једино преостаје да чекамо. Могу само да кажем – јако ми је жао због вас...

„Не могу да верујем шта је рекла! Њој је жао због нас? Значи, она зна да јој је син стока!“

Разговор се заврши немуштим поздравом. Грозан је то био осећај са обе стране – мешавина ужаса, туге, беса и притајене радости. Код Аријадне, стадијум очајања до тада потпуно непознат. У часу када је хтела да бризне у вечни плач, у собу улети татин колега. Онизак, проћелав чичица с наочарима наврх носа у оделу каки боје. Као да је залутао из неког совјетског филма, да поквари њену француску мелодраму. Отац, проф. др Драгомир Симоновић, занет напетошћу шаховске партије, није ни приметио да се колега удаљио с попришта битке. Они који озбиљно играју шах веома добро познају ту врсту транса. Професор Симоновић, дакле, није приметио да се у међувремену одвија судбоносно општење ћерке и колеге. Колега је у том тренутку већ почео да се премешта из совјетског у неки Линчов филм. Видео је Аријаднине сузе. Аријадна је видела да је он видео. Опажај у наносекунди. Проговорио је тек када га је она погледала. Рече како је баш блесав, занела га партија, извињава се што је узнемирио госпођицу научницу, хтео је у тоалет. Аријадна с муком процеди да нема проблема, тоалет је на другој страни. Тек за који час ће сазнати да је мали ћелави све истртљао ћалету. Када је изашао из собе, поново се загњури у јастук, склупча ноге, издигне стражњицу и опет заспи. Мајка је стајала у соби и посматрала. Аријаднина поза била је крајње забрињавајућа, због саме чињенице да је никада раније није затекла да спава у сличној. Мајка је, наравно, непогрешиво знала да јој је дете плакало. Ћелави колега није морао ништа да каже. Такође, проф. Симонивић је, природно, први увиђај препустио својој жени. Партија је улазила у жестоку завршницу, колега му је изјео краљицу – за њега ништа друго на овоме свету није могло постојати. Мајка је гледала своје уснуло чедо с болним грчем на лицу. Чедо се промешкољи, подиже главу и угледа особу која јој је подарила живот.

– Мама! Мама! Што стојиш ту?

– Гледам своју нежну девојчицу како пајки. Је л' ми нешто тужна моја девојчица? Кажи, пиле моје, шта је било, зашто си плакала?

– Како знаш, мама, да сам плакала?

– Знам, сунце, ја сам ти мајка...

– Ма, да, то је онај татин ћорави направио халабуку. Ух!

– Ма, није, Аријадна, само је рекао да му се учинило да си плакала, па сам ушла да видим шта је...

– Ништа, мама, ништа...

Бризне у незаустављив плач. Мајка седе на кревет и загрли је.

– Не мораш ништа да ми кажеш ако нећеш, али знај, душо моја, да је твоја мајка увек ту за тебе. Кад будеш хтела, можеш све да ми испричаш.

– Добро, мама, ајде сад, пусти ме да се средим, морам да идем.

Мајка је пољуби у косу, те се послушно удаљи из собе. Аријадна одмах позва Веру, Виду и Љубицу да се нађу у оближњем кафићу. Изложила им је ситуацију. Дуго су размишљале, расправљале, да би на крају дошле ни до каквог решења. То јест, одлуку је опет морала да донесе она сама. Прво, да ли ће и како саопштити родитељима, а потом, да ли ће задржати бебу или неће? Абортус је за њу, услед њених религиозних убеђења, био искључен, а у светлу здравог практичног разума добродошао. Растале су се у пољупцима, сузама радосницама и жалосницама. Аријадни се завртело у глави, а на саму помисао о градском превозу угледа себе у ургентном центру.

Одлучи да заустави први такси, а таксија ниоткуда. Коначно, наиђе један, најомраженије такси компаније тог лудог града, у коме се не зна ко вози, а ко брзине мења. На задњем седишту угледа хрпу часописа. Помисли како се таксиста баш лепо досетио како путницима да прекрати досаду. Кад схвати да се ради о више бројева часописа „Здрав живот“, изненади се, а већ у следећој секунди осети стравичну мучнину, јер је мајстор пурњао опуштено и противзаконито. Не оклевајући, упита га како то може, пушење на радном месту које је затрпано здравим животом. А таксиста се окрете за сто осамдесет степени, као да су му очи на потиљку, па рече како већ извесно време не једе, само пије јогурте и гледа у сунце сат времена пре заласка и изласка. Његови јогини су му поручили да не брине - фотони ће временом протерати никотин, а он неће ни приметити да је у ствари престао да пуши. Аријадна нађе да је та прича веома подстицајна, па га упита да ли је препоручљиво да она, као трудница, почне да гледа у Сунце. Таксиста одврати да не би знао, али јој даде адресу тог јога центра. Излазећи из аутомобила, би је срамота, јер ни рођеној мајци није признала, а овамо дели своју муку с непознатим таксистима, фотонским фриковима. Тад умало одлучи да одмах све исприча и тати, и ћелавом колеги и, наравно, својој брижној мајци. Касније ће можда да се самоубије, мада, прво би морала да се посаветује с Видом. Да отпутује? Оде у манастир? Породи се у некој сеоској амбуланти? Куда да отпутује? На море, или на Марс? А, где ли је онај човек, онај Адам? Е, па, она му, вала, неће бити никаква Ева, ионако су им се деца поубијала. А још мање Пенелопа! „Дај, Аријадна, не будали, већ пали код гинеколога!“

У следећем тренутку нашла се, уместо испред гинеколога, раскречених ногу, испред олтара рашчеречене душе.

„Боже мој, мили Боже, како си ми дозволио да направим овакву глупост, овакво невиђено срање? Упс! Извини, Господе, псујем! Али, знаш већ, псовање... као нека врста молитве... катарзе... Нећу, нећу, Боже, да убијем дете, али шта да радим? А факултет? Је л' мислиш да могу све то овако трудна? Многе су и Албанију трудне препешачиле, шта ја кукумавчим, размажена! Да, средићу све, јака сам ја! А онај курвин син... Ма, и он је јадно биће...“

Пред иконом свете Петке, навру јој тешке сузе .

„Боже, па ја не знам шта је љубав! Нисам стигла ни да се заљубим поштено, нимало заволим, само да презирем и да се опирем... Не сећам се ни како изгледа тај проклети Адам!“

 

 

XII

 

 

 

 

 

„Ух, Боже, како ја ово изгледам, не препознајем се! Тотално сам подбуо! Види ми црвене јагодице! Попуцали капилари на носу... Ма, трипујем, бунован сам. Добро да је ова Лена запалила, не бих више мого да је јебем, истресла ми душу кроз... Врашка гудра, ова кока!“

Оставила му је на сточићу папир са упутствима, лову и сву преосталу коку, рекавши да јој је на нос изашла. Њему није, тек је почео да открива лепоту кристалног праха. Утиску изобличености приписивао је пролазност. Није знао колико се преварио.

Човек када пропада истовремено задобије неку врсту слепила – не види у огледалу оно што се тако јасно види у туђем оку. А власници туђих очију не желе, што због пристојности, што из равнодушности, а највише због гађења, да макар знаком скрену пажњу пропалом на пропалост. Знају, интуитивно, да ће пропали да се брани лажима и једноставно не желе да губе време, сматрајући ствар узалудном. Тако се догађа да најбољи пријатељи и судбински љубавници једно другоме прећуте истине од којих им зависи живот и међусобни однос. Пропали у огледалу заправо не види себе, види неког другог, могло би се рећи - авангардног себе. Такав себи може постати и симпатичан – своје „мање зло“ види као креативност у освајању слободе.

Упутства су била јасна: отићи у Бордо, Музеј Акитаније, потражити дневног портира по имену Жил. Жил ће га даље упутити. Лова, кока, упутство – шта је могао боље!

У Бордо је стигао преко Монпељеа, где је пресео на други воз. Није му се учинило да је путовање напорно, иако је трајало више од пет сати. Кока плус воз који лети по шинама триста на сат! Дивио се лакоћи живљења у Европској унији – све тако клизи, баш као тај брзи воз, нечујно, а прецизно. Кад је изашао са станице у Бордоу, где је закључао пртљаг, згрануо се, то јест, непријатно изненадио лицима које је около затекао. Имао је злослутан осећај– у зраку су се осећале недобронамерне енергије људи који ту не припадају. Већ две улице иза, приказа му се најлепши град који је икада видео – Бордо. Као макета неког средњовековног. Такав осећај последњи пут је имао у Фиренци. Када је избио на проспект велелепне Гиронде, призор двеју река подсетио га је на његов луди град. С том разликом што је обала Гиронде била уређена са толико пажње и смисла за лепо да му је застао дах. У његовом лудом граду дуж обала река, што повезују цивилизације Истока и Запада, владала је незапамћена анархија: бициклисти су се редовно сударали с пешацима, из циганских насеобина излетали пси и лајали на пролазнике (неке су јурили), насред стазе играла се њихова мусава, босонога деца, а дуж стазе мостови се распадају. Испод живе њихови саплеменици и бескућници, огромни шлепери, брда песка и шута (сви краду и клизају се иста она босонога деца). Пристаниште, лепо сређено за згрануте источнонемачке и румунске туристе, фенси кафићи, модерне галерије, најлепше жене читавог Континента на ролерима. Једна од келтских престоница над којом се уздиже келтско-српско-турско-аустроугарска тврђава, а унутар тврђаве велики парк (Брег за размишљање, како су га Турци звали), па онда правац константинопољским друмом у други свет...

 

Било је јако хладно, ветар са Атлантика продирао је у кости, небо готово сиво, досадна и упорна, ситна ледена киша ромињала је, али му нимало није покварила доживљај. Мало даље, дуж обале, угледа нешто посве необично: велику воду поред велике воде и људе како по њој ходе као Исус по галилејском језеру. Врати му се страшна примисао на халуцинације које је доживео са сопственим шакама и закључи како када се једном отвори Пандорина кутија, нема начина да се поново у њу врате фурије из ње изашле. Оне халуцинације доживео је „мртав стрејт“, па што не би ове, сад, овако изобличен? Међутим, када се приближио мистериозној води, схвати да је то опет оно што спада у дивљења вредан живот у културној Европи. Закључи да је то вероватно дело неког концептуалног уметника, архитекте, чији су рад градске власти препознале као прикладну модерну туристичку атракцију, у савршеном контрасту с велелепним средњовековним грађевинама. Велика бара била је веома плитка, таман да не покваси ципеле са италијанским ђоном, али ефекат за неупућеног био је посве моћан, библијски. Шљапкао је по бари са страшћу малог детета и гледао како се величанствена Гиронда у даљини спаја с небом боје потамнелог сребра. Ветар је био немилосрдан, те одлучи да се баци у потрагу за музејом. На срећу, мали је Бордо, а музеј прилично велик, те га није могао промашити. Када је ушао у зграду, одмах у ћошку великог хола спази портира у униформи. Приђе и упита на француском да ли је ту господин Жил. Портир га љубазно погледа испод наочара и рече да је господин Жил у згради, али да је тренутно отишао на место које ни краљеви не заобилазе. Понуди му да седне и мало причека, или, ако хоће, што му топло препоручује, плати карту и обиђе музеј. Да не увреди портира, рече да ће то радо учинити. На то портир усхићено изјави да не мора да плати карту, јер је очајан што је ентузијазам становништва, па и туриста, знатно опао за културу прошлости; да без прошлости нема ни садашњости ни будућности, али да то данас људи, нажалост, не схватају, на сопствену штету. Човек захвали и отисну се у прошлост.

Прво у праисторију Акитаније. Само што је погледао неколико експоната древних оруђа од метала и покућства од грнчарије, схвати да му се невиђено иде у тоалет. У културној Европи сви путокази су јасни, па и до ве-цеа. Тамо није био сам. Неки мушкарац је веома брзо причао у кабини иза писоара. Човек се притаји. Помисли – то мора да је Жил. Мало тога је разумео, сем да овај нешто чека и да не зна ништа. Сачека да дотични изађе напоље, али дотични није изашао. Стао му је иза леђа. Адам осети његов поглед на својој стражњици. Нагло се окрену и упита да ли је он Жил. Човек у портирској униформи га изненађено погледа и рече да је то управо он. За Адамове појмове, изгледао је чудно: ни висок, ни низак, проћелав, плавкаст, с металикљубичастим цвикерима, лептир-машном тамнолила – прототип такозваног геја, метросексуалца, или неког сличног непријатног неологизма. „Лепо кажи, Адаме – пе-де-ра. Има ли ичег лошег у розе лептир-машни? Нема.“

На сада већ усавршеном енглеско-француском некако успе да му објасни да га је послала Лена. Намерно не спомене новац, у смешној нади да то неће учинити ни Жил. Међутим, већ у другој реченици, Жил му саопшти како мора до сутрадан увече да стигне у Сант Емилион, исплати новац и покупи картоне с флашама вина. Чека га све спремно у једном оближњем „шатоу“. Потребно је само предати новац. Кад сутрадан доручкују, одвешће Адама колима до Сант Емилиона, а после мора хитно назад. Остатак приче саопштиће му за вечером у његовој кући, где ће Адам бити гост. Адам се прену. Да ли га то овај зове у своју кућу да преспава? Понови наглас, на свом невештом француском. Жил потврди. Сад није имао куд, али имао је утисак да га одмерава као јагањца за празничну трпезу. Обузе га параноја. Први пут се запитао како је могуће да му нека луда накокаизирана женска повери толику лову и бар пет грама коке, уз тако бизаран задатак. Њему, лаику за вина, који, притом, не зна ни језик, а јури га пола Париза због дугова! Тоталном странцу, и то још са трусног подручја! И после, само нестане! Да нису разменили ни телефоне, ни и-мејлове, ни фејсбук, ни твитер, само – иди у музеј код Жила. И, ето, он отишо, стоји сад очи у очи с тим Жилом и пита се куда га овај води, закључујући да је ситуација крајње сумњива. Одлучи да чим отпоздрави Жилу оде назад у тоалет и извуче једну црту. Пашће му нека готивна идеја на памет. Додаде да ће му бити драго да буде његов гост. Жил на то рече, ако је можда имао намеру да погледа музеј, нека то и учини, јер би заиста била велика штета не видети благо Акитаније. Таман кад буде завршио обилазак, његово радно време престаје. Ако би можда у обилазак града, или пак на вечеру у неки од градских ресторана, Жил ће га радо одвести. Човек изјави да је план савршен и запути се ка римским одајама, то јест ка ве-цеу. Уђе у кабину, погледа около има ли камера. Стамани црту, краћу, али подебелу. Нос поче невероватно да га пече. Брзо отрчи до чесме да га испере хладном водом. Потом се уми, намести фризуру и себи рече у огледало: „Адаме, Адаме!“

Крочивши у рани средњи век, угледа барељеф морских коњића упрегнутих у Нептунове кочије. „Лудило“, помисли. „Да ли су ови тада знали да је морски коњић биће које је прекршило законе природе? Мужјак трудан уместо женке... И сад, као, овде вуку Посејдона... Лудило!“ Мало даље угледа фино сложене остатке разних храмова: капитоле, фризове, стубове и гомилу статуа у природној величини разних безимених обезглављених аристократа. Затим угледа опет један дубоки рељеф лица девојке са одваљеном горњом усном и дивним увојцима. Неодољиво га подсети на Аријадну. Пресече га снажно у пределу препона. Али, то је било само то. Никаква даља мисао, никакво дубље осећање. Настави даље, усхићен прошлошћу, питајући се какав је варварин могао намерно да оскрнави такву лепоту. Неки мрзитељ, зацело. Дакле, мрзитеља је било одвајкада и биће их во вјек вјекова, закључи. Угледа мноштво ситних предмета за козметику од разнобојног стакла, пинцете за чупање обрва, нешто налик на лулу од лапис лазулија, могући прибор за хирургију, витешку опрему, патичицу за бебу исплетену од коже, коцкице за играње неке древне игре, разне посуде, ћупове, статуе од теракоте... Истински се задивио степеном развијености у древној прошлости, па закључио како је неправедно рећи да су тада били заостали.

Тад испред њега искочи велика статуа Меркура, што је, колико је разумео, том богу, за здравље грчког народа, посветио неки роб, извесни Аутомнинус. Збунило га је не само име, већ и идеја да неки роб посвећује Меркура неком народу, и то у здравље. Који је начин да се исправно тумаче древне цивилизације? Не постоји. Или, ако постоји, то није један начин, јер увек зависи од тога ко и са ког стајалишта тумачи. Ум му је летео по филозофским урвинама. Једном речи, слојевитост стварности је недокучива. Стварност ипак није само садашњост, већ обухвата сва времена, као и страх од будућности, вечности, то јест смрти. То свакако не би некога ко је малопре снифнуо коку одвело у лавиринте меланхолије.

Опет неки барељеф, глава војника на губилишту. Мало даље, пред њим указа се једно веома необично створење. Никада пре виђено. Ни у једној митологији, а читао је, није да није. Ово му је очито промакло. Ђаволско јесте, али детаљи... Ноге – две змијетине отровнице, као два змаја, увијају се. Носи и мини сукњицу! Андрогин?! У десној руци држи пехар, а у левој грчевито стеже нешто неодређено. Доња половина лица – разјапљене чељусти. Имао је осећај да ће га неман зачас прогутати. Фризура чудовишта на раздељак! „Боже ме опрости!“. Да ли су то невешто приказани рогови? Тек касније сазнаће да се радило о Тифону, оном истом из Аријадниног сна. Још мало даље, ето ти змијетине обмотане око стуба, у пречнику најмање метар. „Добро, дакле“, седе на клупицу до зида, „дакле, све саме змије и чудовишта. Колико се сећам, и код нас је то постојало у најдревнијим временима, то су наше бајке. Прво разне Велике мајке, Аполони хиперборејски, па змије, па змајеви... Фрагменти винчанског писма на керамици... И накит, да, невиђен накит. Ћале куповао кеви у Етнографском музеју копије од сребра. Питам се где је сад то. Сад само носи неки „сваровски“ кич... Дакле, колевка наших различитих цивилизација је ипак једна. Ааа, ето, видиш, ту је и Ева, Ева-змија... Одједном ми тако јасно, тако бистро...“. Угледа потом неко чудно распеће. Учини му се као да га сам Мојсије држи, или, ако није Мојсије, ко је? Па огромну розету с неке огромне катедрале. Прилично импозантно.

Други спрат, дух Бордоа – вина, најскупља и најбоља на читавом свету. Изнервира се, јако. „Зашто ми у нашем Народном музеју, који иначе не ради већ годинама, не држимо врхунске примерке наше шљивовице, кајсијеваче, дуњеваче? А, кад се сетим да се наша династија Немањића бавила виноградарством, некако ми дође да се од срамоте убијем! Ех, народе мој... Чувају Французи и предмете из времена немачке окупације, макете бродова, пресе за грожђе, дрвена кола којима се превозило...“

Потом, угледа огроман мурал дионизијских оргија - куртизане точе вино директно у ждрело другим обнаженим куртизанама, једна чита поезију, друга води руског хрта крај ногу; нага тела испреплетана на црном коњу и блесак вина боје ужегле крви.

Светло се у том часу угаси. Адам брзо стрча у приземље да потражи Жила. Жил је спреман чекао на излазним вратима, држећи у руци спреман кључ. Договорише се, након Адамове изјаве о својој фасцинацији њиховом културом, да седну у неки од градских ресторана с погледом на Катедралу светог Андреје. „Свети Андреја? Чек, чек, сетићу се... Да се не избламирам скроз... Ајде, Адаме, читао си то, знаш то, сети се...“

– Да, наравно, Прōтоклēтос, првозвани Андрија! – рече, а да стварно није знао

одакле му то излете.

Жил га упитно погледа. Адам одмах објасни како је то наш заједнички светац, тј. апостол, кога је Исус првог позвао, па после Јовна. Упита да ли се ради о њему или о неком локалном свецу. Овога пута, Жил остаде посрамљен, али рече како се вероватно ради о апостолу, а најбитније је то што се Елеонора од Акитаније ту удала за француског краља Луја VII. Политички инцестуозан брак, који је био поништен, али опет је важно то што је Елеонора, та велика војвоткиња, била вођа акитанских трупа у Другом крсташком походу. Жил, на крају, додаде да су му те теме болне, јер после следи ропство под Енглезима, па не би даље причао о томе, већ да лепо седну у онај лепи ресторан и уживају у предвечерју, коначно без ветра.

Адам се досети да наручи баш оно што је изјела облапорна Наташа. Кад спомену чувену шкољку, чије му је име нагло синуло, Жил се одушеви. Заиста је уживао, то јело било је напросто чаробно. Сито, а лако, морско, а као да је небеско. Тако они у најлепршастијој атмосфери завршише вечеру и упутише се прво на станицу, да узму пртљаг, па ка Жиловом стану у предграђу Бордоа. Како су изашли из ужег центра указа се неки соц-реалистички призор, али рече себи да не буде размажен – па његов цео град је у најнакараднијем споју неокласицизма и Корбизјеа!

Стигоше, као у неко двориште у равничарском пределу његове наопаке земље. Очекивао је нешто још грђе, неку бедну страћару. Осветљења ниоткуда, сем од фарова. Ама баш ништа му није било јасно. Тад му Жил рече да остане у колима неколико минута, да упали светло у дворишту. Каква обмана ситног гетоистичког ума! Па, тај Жил, тај портир, живи у дворцу, у правом дворцу! Не баш много великом, али дворцу, правом правцијатом. Адам је добио западно крило... Цело, само за њега: три купатила, три собе, вееелике собе, може да бира у коју ће. Изабрао је средњу, с погледом на Месец.

Седоше у салон. Клавир, велика библиотека и у ћошку нешто као капела. Адам се није усудио да пита. Видео је шестар и препао се. Жил му истог часа ускочи у мисао. Рече: „Да ли желиш да погледаш нашу капелу?“

Ако је добро разумео „нашу“ и „капелу“.

„Адаме, овај човек је масон, коју п... материну тражиш овде!“

  • Акхм, наравно, биће ми част!

Жил појасни да тренутно само чува маркизин посед. Адам помисли: „Све једно – портир живи у дворцу, правом правцијатом!“.

Уђоше у капелу. То јест, не уђоше, јер преко црвене траке се није могло даље. Само за посвећене! Или спремачицу. Дакле, посматрање, колико дозвољава диоптрија. Довољно да се уочи веома необичан натпис у свим угловима капеле.

 

 

Шта рећи? Нарочито неко ко о тим темама има појмове само у измаглици, то јест, нема их. Није смео да зуцне. Само је прокоментарисао како је веома занимљиво. Није се усудио ништа да пита. А и пуштала је кока, па га више и није било брига. Рече Жилу да се осећа уморно, радо би се повукао у своје западно крило.

Чим је ушао у собу, маши се за џеп у коме је била кесица, кад оно, џеп празан. Аууу! Да му није испало на станици, док су узимали пртљаг, или у музејском тоалету, или, не дај Боже, у Жиловим колима? У ствари, супер ако је у колима. Сто посто ни тај Жил није нека цвећка, разумеће. А можда је то било и неко упозорење, знак да повуче ручну. Без обзира на своју наивну бандоглавост и голему неоствареност, имао је Адам у дубини своје дубине неку снагу, вештину мачора да се дочека на ноге, а да их не поломи, при паду са десетог спрата. Он тренутно пада и у зраку се окреће на ноге. Овога пута, не треба њему приписати заслугу, већ чистој, непатвореној, божанској промисли. Адам то није знао, није знао да га Бог воли. Није ни разумео како то Он може да воли и повређује у исто време. Садо-мазо? Далеко од тога да је појмио чаробну формулу - БОГ = ЉУБАВ.

„Ко је, бре, уопште, тај Бог? Шта Он 'оће?“

Али, Адам није знао ни шта он 'оће. Ипак, то незнање имало је детињу наивност, чак неку благородност. Ту се крила тајна његовог шарма, али и пропасти.

Прозор у соби беше огроман, скоро преко целог зида, а завесе беху од броката у пастелним тоновима. Тишина и звукови априлске природе. Жил је у дворишту имао љуљашку, понеку воћку и баштицу под стаклеником. Имао је и два луда пса, са исто толико лудим именима, непреводивим – Бидуј Детизак и Врач Деканај, који спавају ко кладе кад било ко ноћу долази. Док је размишљао о могућем преводу имена паса, уочи невероватно лепо небо. Право испред њега, малтене му ушетао у собу Месец. Свуда около велике разнобојне звезде, необичног сјаја. Можда су то биле и планете. Које? Није знао. Само се дивио, покушавајући да проникне у њихово скривено значење. Лево испод, упадљиво црвено небеско тело. То је сигурно Марс, закључи самоуверено, иако појма није имао. Даље десно, готово у истој равни, звезда невероватно сјајне беле светлости. Наводни Марс и та сјајнобела звезда, заједно са Месецом на врху, праве троугао. Далеко удесно три звезде, распоређене као по неком правилу. У полукружном низу, окренуте нагоре, изгледале су му као неки дијамантски појас. Испод, једна мала, сјајна, бела, а дијагонално горе стидљива, наранџастоцрвена. Доле змијолики низ мањих, што урањају у линију хоризонта.

Остаде запањен. Видео је мустру, а значење му је промицало. Реши да отвори прозор. Хладноћу уопште није осећао. Ветар је растерао челичне облаке и указало се ово величанствено небо. Шта ли значи онај распоред? Никада се таквих питања није лаћао, али за све постоји први пут. Јесте, за све постоји први пут, као и за кокаин, као и за нерођено дете, о коме такође није имао појма. Сетио се у том тренутку прве Нове године у туђини и свог првог грегоријанског Божића. Зашто ли је морао баш са оном бабом да га прослави? Наравно да је морао, требала му је њена лова, лова за коку. Е, кока! Одлучио је да сместа оде код Жила са жваком да му је нешто испало у колима.

Употребио је реч „quelque chause“. Затекао га је испред великог камина у великој црвеној фотељи како чита неку велику књигу и слуша Франсиса Пуленка. Знао је за тог мало познатог композитора у његовој земљи, јер му отац беше велики заљубљеник у класичну музику, нарочито оперу, коју је певао у свакој пригодној прилици. У његовој ординацији увек се моглa чути нека симфонија, соната, етида, фуга, арија, кончерто.

Угледавши га, Жил се пријатно изненади. Рече му да сутра полазе у десет и тридесет изјутра. „Добро да није у осам!“, помисли човек. „Ето, то је та разлика. Kод нас је још увек остало буђење с петловима, а народ живи ноћу и проводи се!“ Процени да је прави тренутак да га пита за кључеве од кола. Рече да га јако боли глава, а да му је лек из домовине вероватно испао у колима. Жил је одмах уважио „лек из домовине“ и дао му кључеве од кола. Овај се одушеви као мало дете, те истрча напоље, онако у мајици. Кола отвори зачас и даде се у потрагу. Дигао је све простирке, прегледао ћошкове, касету, седишта и ништа. Напослетку, бесан, седе на возачко место и опет се загледа у небо. Сада је био на другој страни неба. А на тој страни, опет угледа сјајне звезде што наговештавају неки облик. Овога пута су му изгледале као круна, накриво насађена. Само да је знао да гледа у Аријаднину круну, поклон од Дионисија, да се само сетио како су се растали без растанка... Да је бар једном помислио на њу, можда би га та мисао вратила са прага тамног вилајета на ком је стајао.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

XIV

 

 

 

 

 

Температура, бунило, флекави бели чаршави, мирис лекова и средства за дезинфекцију. Са плафона отпада малтер, шкрипе врата, цијучу прозори, сестре се понашају као да се смрт подразумева. Зачу: „Пробудила се?“ Као кроз теглу, промоли јој се слика медицинског особља како иде од кревета до кревета и саопштава неке неразумљиве речи. Дођоше до њеног. „Је л' живо?“, упита. Доктор, млад, леп, готово насмејан, рече да се ништа не брине, добро су урадили посао. Неће бити ревизије. Моћи ће кући за неколико дана. Надала се да је све то само ружан сан. Доктор додаде да се то дешава, да нема разлога да се нервира, моћи ће да има децу, само нека избегава стрес, јер стрес је највећи непријатељ нашег здравља и окидач за све болести. Остаде нема, без сузе, без гримасе, загледана у малтер што пада с плафона као неке изобличене пахуљице. Одоше насмејани. Жена из кревета до њеног добаци:

– Чула си шта ти реко доктор, нема стрес и мож децу да раџаш. Кујд мене нема више, извадили ми целу матерницу, фалим ти се боже, саћ мало д' одморим, доста било деци, се'ам деци, се'ам абротуси. Да певаш, лепојко, знаш, млада си, лепа, богата!

Тад у собе поче пристизати родбина с којекаквим „поздравима“ штетним по здравље. Она је прижељкивала да јој нико не дође. Нема коме шта да каже. Шта да каже сем shit happens! На ту помисао, у собу као хунска хорда улетеше Вера, Вида и Љубица, а секунду после њих тата, мама и татин ћелави колега. Аријадни се тотално смрачи, а ћелави колега фурне у ходник. Ћале и кева одмах за њим. Истовремено одлучише да не узнемиравају децу. Вида одмах издраматизује њихов одлазак.

– Је л' се то мени учинило, или је то фамилија побегла чим су нас угледали?

– Ћути, будало! – омакне се Љубици.

Прва приђе Вера, загрли Аријадну и даде јој „поздраве“.

– Види, душо, ставиле смо ти твог омиљеног Настасијевића, црну чоколаду, ове беби влажне марамице, а ја сам ти ољуштила цвеклу. Молим те, грицкај то, да ти се поврати снага.

– Ево, и ја сам ти направила једну супер креацију! – рече Љубица, па из кесе извади хаљиницу боје лила, са отвореним леђима и пантљиком која се шнира позади унакрст.

– А, а, како је секси, реци, драга? Мислим да сам убола твој број, сад немој да се угојиш.

– Дај, Љубице, кад се па Аријадна угојила, виш да је мршава ко метла, и шта ти знаш о сексу, мајке ти! – Вида није могла да се суздржи.

Аријадна се насмеја и јаукну.

– Јао, вас две, прекините, боли ме кад се смејем.

– Је л' видиш, Видо, много си агресивна, иди мало да те онај Цане среди.

– Мене бар има ко! Иди ти, да тебе било ко среди, ал' такав се морон још није родио.

– Па, шта хоћеш сад, да се свађамо поред Аријаднине болничке постеље?

– Ало, вас две, сместа прекините! Срамота, нисте нормалне, који вам је, жена се намучила и сад вас да слуша како се свађате ко малоумне! – рече љутито Вера.

Обично се она понашала неартикулисано, али када је угледала Аријаднин беспомоћни поглед, пун нежности и туге, би је срамота од ове две. А Аријадна се разнежи, схвативши колико је воле њене пријатељице. Љубица јој рече да се не нервира, ко зна зашто је то добро. Вида додаде како је виша сила мудра јер није дозволила да натовари беду себи на врат, а највише том детету, које би расло без оца. Вера се сложи, рекавши да чим јој се поврати снага иду њих три у неко лудо зезање. Љубица им даде знак да крену. Поздравише се топло и сетно, задржаних суза. Кад их угледа на ходнику, мајка Сунчица одмах притрча да упита како је њено чедо. Вера одговори да се добро држи и да у сваком смислу могу да рачунају на њих. Мајка захвали, строго погледа мужа и ћелавог колегу, те уђе сама.

Кад је угледа, Аријадна се расплака.

– Мама, шта сам ово урадила!

– Пиле мамино, не мучи се, то су питања без одговора. Само онај горе зна. Кажи мами својој, је л' те боли нешто?

– Боли ме, мама – поче опет да плаче. – Доле ме боли као да ћу да добијем, само милион пута горе...

– Сунце мамино! – Склони јој косу и пољуби у чело. – Идем да пронађем главну сестру, морају ти дати нешто против болова. Ево, овде имаш банане. Молим те, поједи бар једну. Ту ти је и тата, не одваја се од оног колеге. Смак света не би приметили, буље у ону таблу по цео дан... Са' ћу да дођем, злато моје.

– Он није нормалан! Колегу избаци, молим те, мама! Стварно није нормалан!

– Ух, боље обојицу да најурим. А и ја сам будала, куд их доведох!

– Ма, пусти, не нервирај се, довољно што сам ти ово приредила. Зови само тату...

– Ко ти је крив, кад ниси жртвовао топа!

– Видећемо, Симоновићу, ништа још није готово! Боље да се вратим у ходник да се дете не препадне... У ствари, идем доле у парк, кад си ме већ натерао да „пружим мало корак“.

– Стварно га опружи, придружи се своме краљу!

– 'Оћеш, клинац! Ајде, иди и немој да нервираш то дете!

– Ко што ћу тебе кад те сад матирам у пет потеза.

– Тај сјај у трави нећеш гледати, Симоновићу!

Као и сваки мушкарац, професор Симоновић се пред такозваним женским проблемима понашао као слон у радњи с кинеским порцеланом. Још је довео колегу да присуствује ствари строго личној и женској.

– Где је татино храбро срце? Моја мала Спартанчица?

– Јао, тата, молим те, тише мало, није ти ово термопилски кланац... Ово је кланица, тата.

– Еее, јесте, госн, ово ти је права кланица! – умеша се она жена из кревета до.

Аријадна смогне снаге само да преврне очима.

– Сине мој, не брини, јака си, млада, цео живот је пред тобом. Ево, донео сам ти „Магарца“!

– Туј сам и ја к-з-ла, госн.

– Ха-ха-ха-ха-ха-ха, тата, јао, немој да ме засмејаваш, све ме боли! Каквог, бре, магарца? Молим те, мало тише, довољно си ме избламирао пред овим намученим женама.

– Јес-т, госн, сви су они магарци! – добаци жена.

– Јесте, госпођо, а ми још веће магарице! Тата (утиша глас до шапата), који магарац?

Тата извади књижицу из џепа и стави јој на груди.

– Јао, татице мој дивни, „Магарац“ Лукијанов! Дивни мој татице, хоћеш да ме развеселиш!

Снажно га загрли, а жена до се расплака. Аријадна тад примети да жени нико није дошао у посету. Би јој јако жао те госпође, па на тренутак заборави сопствени очај. Тек тад уочи да је жена једна прелепа Циганка. „Ко зна колико је деце родила...“, прође јој кроз главу. Тад уђе главна сестра и објави крај посете. Мајка Сунчица је каскала за њом и очима је подсећала да не заборави на лек против болова. Загрлише се и расташе у сузама. Сестра изађе, а мајка за њом. Аријадна одмах отвори књигу, кад из ње испаде папирић, руком написан цитат:

„Трудни (кад прочита ову реч, истог трена се расплаче) су, Сократе, сви људи и телом и душом; и када дођу у одређено стање, тада жуди да рађа наша природа. А рађати не може у ругоби, него у лепоти. Јер здружење човека и жене је рађање. А то је божанска ствар и то је у бићу које је иначе смртно бесмртан део, наиме трудноћа и рађање. Али то у оном што је нехармонично не може да се догоди; а нехармонично је са свим што је божанско оно што је ружно, док је оно што је лепо хармонично. ...Зато: кад се лепоме приближи оно што жуди да рађа, онда се оно разведрава, и од радости се разлива, па зачиње и рађа; напротив, кад се приближи ружноме, онда се зловољно и туробно стискује и окреће од њега и повлачи се, те не рађа...“

На овоме месту папир је поцепан, а на другој страни пише:

„...нешто што је прво, вечно и што нити постаје нити пропада, нити се множи, нити га нестаје; затим, што није с једне стране лепо, а са друге ружно; ни данас лепо, а сутра није; ни према овоме лепо, а према ономе ружно; ни овде лепо, а онде ружно, као да је само за једне лепо, а за друге ружно“.

– Ај, лепојко, штас се забуљела у тој цедуљак?

Аријадна мртва хладна прочита наглас Платона прелепој Циганки.

– Е-е-е, таки је мој Џевад – малко леп, малко ружан, ааа дуобар сам’ кад 'оче, ааај, куку мене, грдан кад попије! А млого је попио, млого, и преваро ме, душман! О' стрес ми 'звадили матерницу!

– Јесте, и мени је ово од стреса! Јесте, не може у ругоби ништа да се рађа! Није се јавио ниједном после оне ноћи, само је нестао! Љубав је највеће задовољство и највеће проклетство!

– Еее, лепојка, от љубав се не живи!

Прелепа Циганка исколачи очи. Утом, појави се сестра и пружи Аријадни пилулу против болова. Када је почела да делује, Аријадна заспа, без снова.

Уместо за два, како рекоше, из болнице је изашла после пет дана, одмах се бацивши на науку - решила је да бриљира. Професор тата увек је говорио да је у раду спас против сваке туге.

У међувремену, Вида се верила за Цанета и открило се да је тајанствени неваљалац што је Љубицу посадио уз гелендер нико други до Владица. А оно што заиста нико није очекивао је да падне озбиљно заљубљивање. Љубица је апсолутно све супротно од онога што је Владица схватао као његов тип рибе. Друго, Владица није имао намеру да се икада заљуби у икога, за њега су све жене „кучке-дроље“ и нема ту шта много да се мисли. Похвалио се Врачу, Врач Аријадни и тако је информација стигла и до Љубице. Љубица је набавила од стрица пур-пену, позвонила Владици на врата и засула га, на шта се овај заљубио до преко ушију. „Значи, риба има невиђена муда“, говорио је свима, а њу више није хтео да пусти из бившег Адамовог стана. Чак је и Врач на'ватао неку студенткињу из провинције. Тврдио је одлучно да су девојке са села чедније, чистије, мање искварене, а он ће док кажеш абракадабра од такве направити даму.

Једино Аријадна није имала среће, али положила је први постдипломски испит, покупивши ловорике, и отишла у манастир преко везе. Усрдно се молила, стајала на литургији, добијала свакодневно послушања од игуманије. Трудила се молитвама да очисти срце од мржње према Адаму, ал' јој то никако није полазило за руком, док се с једом својим није саживела и нагризла себи осмех.

Сви су били веома забринути – гасила се, на њихове очи. Из манастира је престала да се јавља, а кад би је неко звао, изговарала би се обавезама. Тата професор средио је преко својих веза у Синоду да буде примљена на неограничен конак. Остале искушенице, наравно, на то нису гледале благонаклоно. Казнене молитве су пљуштале само тако – игуманија, чим би видела трачак љубоморе, зависти и сујете, претварала би се у Јахвеа. Као да је имала уграђен детектор за сваку врсту злонамерности; за несвесне била је мајстор. Једном је једна од њих питала Аријадну да ли јој је то природна боја косе, а ова се на ону природну плаву офарбала у тицијан два дана пред одлазак у манастир. Из сателита би се видело да боја није природна. Игуманија је дознала за то иронично питање из исповести коју је свака станарка манастира била дужна да испоручи после доручка. Крајње пожељно је поделити и снове.

„Ето, та затуцана црква, па признаје опскурне ентитете попут подсвести!“, понављала је као мантру. Није јој нимало пријало што мора да дели своје унутрашње садржаје с тамо неком женом у мантији, која нема појма шта су љубавни јади. Али, ето, искрености су само испадале, до мере да се уплашила над собом. „Игуманија има моћ!“, беше њен крајњи закључак. Свеукупно, није дошла ни до каквог закључка, само до смирења над својим грехом. Упознала је неког ко је више воли од ње саме, и читаве фамилије, са свим пријатељима. Једино гнева према Адаму, и жала за изгубљеном бебом, није могла да се отараси. И тако, у тој волшебној борби, пролазили су јој дани...

 

 

 

 

 

 

 

XV

 

 

 

 

 

Понадао се, али грдно преварио – Жил га је пробудио неким чангрљањем у пола десет. На срећу, спавао је као беба. Да је пронашао онај пакет, засигурно не би могао. Доручковали су препеличија јаја, сиреве и авокадо с нечим.

Крајолик јадан, у поређењу с његовом потпуно уништеном земљом. Имао је дојам као да је на Марсу – њиве нису изгледале као природа, већ као роботи на испаши. Док су се возили француским аутопутем без џомби угледао је испред себе пољопривредно возило, исто онакво какво је видео некад давно у „Звезданим ратовима“. Виногради су постајали све учесталији призор, значи, ближили су се одредишту. У даљини, на хоризонту, пројавио се раноготички торањ цркве што се уздизала над градићем у коме је време застало у средњем веку. Вијугавим уским калдрмисаним уличицама успели су се на паркинг поред велике цркве. Жил му рече да мора одмах даље, утури му у руку цедуљче, врати се у ауто и нестаде. Адам остаде сам испред огромне цркве. Кад је заобишао, схвати да је та црква само надоградња друге, исклесане у стени. Реши да такво светско чудо мора осмотрити поближе, али прво да потражи задате му контакте. Срећом, Сант Емилион је мали, неће морати много да лута. Човек кога је требало да пронађе звао се Пјер, менаџер винарије у самом центру.

„Јао, ти Французи, тај Запад, све им се више дивим! Иди, бре, погледај ове флаше с блесавим етикетама! Спој хумора и врхунског квалитета. Еееех, земљо моја...“

 

 

„Vin des Promesses“ посебно му је запало за око. Шта би дописао на листу својих обећања себи? Кроз главу му пролете кока, не експлицитно. „Обећавам да ћу се моментално скинути“, него само онако, на блесак. Касније је заборавио, подразумева се. Пјер му показа картоне и исприча триста чуда о свакој флаши. Учтиво је саслушао предавање од пола сата. Једино што је схватио и запамтио било је да се у белом картону налазе флаше „Chateau Cheval Blanc“ и „Chateau Ausone“ у вредности од 30.000 евра, унапред плаћене од стране веома посебног клијента. Адам направи израз лица као да је све схватио, док је заправо имао многа питања која се није усуђивао да постави, а није ни знао како, иако му се француски невероватно побољшао. Напокон, упита Пјера колико новца треба да му исплати, потајно се надајући неком кусуру. На цедуљици му је читко, иако на француском, писало да заокружи на девет и по хиљада и себи узме остатак. Но, он то није прочитао, јер иначе има тај незгодан обичај да прелеће текст, па је једва савладао згрануће када му Пјер пружи црвену новчаницу од петсто евра и саопшти да очекује Жила у осам сати, а Жил ће га одвести у маркизин „шато“. Не усуди се, такође, да сазна маркизино име, али му одмах сину друга идеја. Још једна од његових изражених особина – скретање теме кад је нека фрка. Упита како може да уђе у цркву у стени. Изразио се, „у необичну цркву“. Пјер му одговори да плати карту „commes tous les autres“ и прикључи се било којој туристичкој групи, али да се тачно у осам врати у радњу.

Адам потом отиде до малог трга испред цркве, где одмах спази енглеску групу с немачким водичем. Вабио га је и кафић преко пута, у предивној баштици обраслој у бршљан и винову лозу, али већ се затекао међ егзалтираним енглеским туристима. Све је изгледало пре као неке есенске катакомбе, него као место за индулгенцију и иницијацију будућих темпларских витезова. Камене крипте, камени ходници, епитафи, гробови у којима су сахрањивани људи од положаја и преминула новорођенчад тих истих људи. Спопаде га језа. А, још више кад схвати да је горњи део монолитне цркве, у ствари, доњи. Под цркве крив, а високи олтар гордим милосрђем ппроматра остале мање. Попут изгладнеле муве, махнито је трчкарао од олтара до олтара, залазио у најмрачније кутове, пипао зидове, врат искривио гледајући необичне приказе на високом стропу. „Само једно мало распеће!“ и то у најзабаченијем ћошку и једна минијатурна Мадона. Горе у стени, дубоки рељеф два херувима с по два пара крила, што додирујући се крилима творе ореоле и држе десну руку под углом од деведесет степени (слично као нога обешеног на тарот карти), а један од њих у другој држи нешто што је Човеку личило на голубицу. „То нешто значи! Та рука! Као Перун на оним нашим стећцима... И голубица, одакле ми је то познато? Зар херувими не носе Божији престо? Све сам побрко...“

Змијски олтар га је, напослетку, дотукао. Заправо, олтар светог Николе, његове крсне славе. „Јел то овај наш Мирликијски? Личанин, хахахха! Откуд моја слава тако далеко на Западу, па још у друштву змија обрнутих наглавачке са обе стране нише? Брате, шта је ово?!“. Змијске главе биле су забодене у велике тегле. Логично, поента је у цеђењу отрова од којег су се вероватно справљали лекови. Сети се кобре из фараонског чела и изнад Будине главе. Паде му на ум чакра, треће око, енергија ки, кундалини. Знао је за ки, тренирао аикидо кратко, али довољно да схвати како се противник може савладати само ако пратиш ки. Напослетку, закључио је да читава ствар нема благе везе с хришћанством. Мало даље следећи призор: груб барељеф стрелца-кентаура са отпуштеним луком и стрелом у лету, а отпозади га напада нека неман која изгледа као срасла с њим. Водич објасни да је темпларски витешки ред био у знаку Стрелца, а ово су заправо сазвежђа Близанаца и Стрелца, јер чак су и капије града постављене по зодијачкој мапи. Све то остало је још из друидских, то јест келтских, времена, а суштина је у пољопривреди и што тачнијем календару (Адам је хтео да дода да је такав израчунао Милутин Миланковић, али није имао храбрости). Цео храм у служби иницијације разноразног европског олоша (како је он то себи превео) у вишу сферу пљачке и злочина - зато је све наглавачке. Главни олтар на Западу, а он ипак долази са Истока, одакле извире Светлост и рађа се Нови дан. Уз објашњење да за Божић, када су ноћи дуже, излазеће Сунце осветљава улаз на истоку, а у време летњег солстиција, на дан светог рођења Јована Крститеља, светлост сутона пада изнад високог олтара на запад, што представља иницијастички успон од таме греха и незнања до просвећености и просветљења, беше му недвосмислено јасно да се ту ради о нечистим силама. Не баш нечистим, али прекривеним и прикривеним најдубљим слојем праисторијске прашине, прљавштине, перверзије и вешто заташканог злочина. Знао је да је претерао у својим именовањима, али то га је изнутра лечило. Хтео је да искали „То“ на нечему, а „То“ је заправо било његово сопствено немање „Тога“. Као да је био љубоморан на ту фину, брижљиво чувану, за њега непрозирну прашину туђих минулих векова. Упркос мржњи из осећања немоћи, схватао је колики је његов самозаборав, колико је дубока тама његовог незнања. То га, напротив, није ужаснуло, већ одлучи да храбро настави путовање кроз ходнике туђег сећања, готово еротски надахнут, иако је испао кукавица.

Претње вечним мукама на сваком кораку. На тимпанону изнад главног улаза у монолитно здање, ратника-ходочасника дочекује Страшни суд. Зато постоји рупа у поду кроз коју се силази у криптарницу. Зато је фрескописац у капелу светог Николе, која се налази одмах поред, сместио разне великодостојнике у Хад. Најзанимљивији призор беше му барељеф неког виолинисте с једне, витеза како набада копљем змаја с друге стране и пехара између. То је био, по свему судећи, Свети грал, напоменуо је водич, додавши да је та посуда у једанаестом и дванаестом веку добила сасвим хришћански карактер, на шта је Адаму излетело једно пригушено „мало морген“. Кад упореди Високе Дечане са овим, иако није за поређење, он ту једноставно не види Х од хришћанства, иако се згрануо кад је видео фреску, праву правцијату, Богородице, па га је боја чак подсетила на ону дивну, византијску плаву. Наводно, у тај пехар је свети Јосиф из Ариматеје сакупио Исусову крв, сузе и зној, па се волшебно обрела у Британији. Акитанијом је тад владала Елеонора од Акитаније, мајка Ричарда Лављег Срца, који није говорио енглески и на чију се кулу могу попети и усликати чаробну панораму Сант Емилиона.

Без обзира на, најблаже речено, историјско лудило, свугде се осећао мирис велике воде и ту, заправо, лежи највећа моћ овог места, у тој страшној неизвесности воденог беспућа. Сант Емилион беше нешто као француски Дубровник, независан и културолошки посебан. У њему су се стицали разноразни мисионари, ходочасници, браниоци Христовог гроба, озбиљни учењаци, алхемичари, а пре свега трговци и трагачи за металима. Грал је вероватно остао као успомена на крвне, то јест, људске жртве које су упражњавали Келти у славу свог врховног соларног бога Луга. Адаму одмах кроз главу пролете Мали и Велики мокри луг и плуг, као и да је келтско племе Скориска основало његов родни град. Хтеде да добаци немачком водичу, али је опет испао кукавица. Доба витешке куртоазије, наставио је водич, коначно је умањило крвне освете које су харале овим просторима, и увело прељубу, кроз поетске двери „шансон де жеста“ и обожавање жене као такве. Прогнана древна вера живела је дуж „Млечног пута“, пута за Сантјаго де Компостелу у Галицији, где су се, наводно, налазиле мошти светог Јакова, исто тако волшебно донесене до ивице тада познате Земље. Симбол ходочасника до данас остала је она иста шкољка намењена Аријадни, што је завршила у чељустима халапљиве Наташе. Пришивали су је уз обод посебног шешира, из ње јели и пили. Шкољка за све, помисли. Водич је на крају споменуо неког Кретјена; Адам се насмеја, јер му зазвуча као кретен. Кад спомену Персевала, већ му би јасније, па се врати на своју пређашњу теорију о крсташким пљачкама.

Завртело му се у глави од превише информација. Спопаде га клаустрофобија, невиђена глад и неки чудан умор који му беше до тад непознат. Удари у бежанију кроз катакомбе, па кроз стрме уличице Сант Емилиона, као да га јуре легије демона. Одједанпут схвати да се налази у води до колена. „Па, добро, бре, ови су болесне естете, шта ће им базен насред улице! Где је сад та винарија? Дај прво да купим неке панталоне и ципеле, не могу овако да се појавим. Срање, саћу све паре да потрошим. Еее, Адаме, поздравио те онај кретен.“ Успео је да нађе неке колико-толико пристојне фармерке код неког Индуса у радњи, а овај му је успут увалио беле лаковане ципеле. Изгледао је управо као горепоменути кретен, али срећан, јер је успео да потроши мање од сто евра.

Ушавши у винарију, одмах је за тезгом препознао Жила, у резедо сакоу на модре пруге. „Пјер и Жил мора да су пар“, недвосмислено закључи. Жил га добрано одмери, обневидео од усхићења – тако лепог мужјака скоро није видео. Сандуке с флашама привезали су на кров Жиловог црвеног ситроена, а онај с најскупљим ставили на задње седиште. Излуђивало га је Жилово непрекидно пипкање, али на крају се из куртоазије препустио. После више није ни примећивао, само је констатовао да је Пјер много уздржанији.

Мрак је одавно појео град и све винограде. Возили су се, чинило му се, веома дуго, кад, наједном, зауставише се испред огромне шиљасте капије што је пробадала бескрај звезданог неба.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

XVI

 

 

 

 

 

And I will show you something different from either

Your shadow at morning striding behind you

Or your shadow at evening rising to meet you;

I will show you fear in a handful of dust.“

 

Т.С. Елиот

 

 

 

 

 

 

Висока жива ограда дуж металне капије гранала се у лавиринт, далеко већи и запетљанији од оног код Врача у дворишту. Масивне крошње необичних чворноватих стабала засводњавале су широку стазу. Црвени ситроен милео је по шљунку, док је Жил непрекидно тртљао о свему и свачему, не пропуштајући прилику да му окрзне кожом кожу. Име маркизино ниједном споменуо није, као ни ко ће их дочекати, као ни која су Адамова задужења, као ни чему он уопште у целој овој причи. Шта је било с Леном, запита се, и прође га опет она језа. Постајало му је све сумњивије. Одлучи се на максималан опрез. Жил је сам могао да донесе те сандуке, као прво, а као друго, та жена му је дала јако пуно пара на поверење, чији основ није никако могла да има. Као да је бежала од нечег. Ту хипотезу одбаци из страха. Ипак, нешто му је било крајње мутно. Реши да не поставља никаква питања.

Коначно, стигоше до мостића којим се улазило у дворац. Тако нешто видео је само у филму Џона Милиуса о Конану Варварину, или понајближе у Бурмановом „Екскалибуру“. Није могао да одреди из ког периода је грађевина – диодна светла замаглила су епоху. Замак обгрлило језерце, са чије површине су допирала крекетања, пуцкетања, грактања, и све му се чинило као да језеро уздише неком чудном муком. Нису ушли кроз главна врата, до којих су водиле мермерне степенице постранце овичене спиралним стубовима из оба правца, већ на задњи улаз, где се налазила пространа гаража. Бентлији, ролсеви, поршеи, ферарији, мерцедеси – није веровао својим очима. Иако да вози знао није, овај беспризорни луксуз га је саблазнио. Одмах му на ум паде добра кока, јер ако су физичка возила овако добра, вероватно га очекују још боља ментална. Тихо се у себи радовао, а уистину био насмрт преплашен. Међутим, помисао на добру коку га је воздигла. Жил га упита да ли се радује због свог новог посла, који је и даље остао потпуна мистерија. Одговори да се неизмерно радује, ал' осети се као потпуни кретен, јер није уопште знао, па чак ни претпостављао чему се радује. Уђоше у теретни лифт, велик као просечна дневна соба становника земље из које је залутао у ту раскош. Тражио је речи којима би описао лифт: споља као од сребра, изнутра тапациран пурпурним сомотом а посут златом извезеним љиљанима, и само једно дугме у облику дијаманта величине ораха.

Звук, звук без звука, пре нежан хук, да готово није осетио када се лифт зауставио. Врата се бешумно отворише и прво што угледа беше велик кристални лустер у пречнику широк неколико метара. Скренуше ходником улево поред огромних слика разноразног ноблеса. Једна од њих учини му се поприлично каравађијанска. Потом редови попрсја и огромне таписерије. Испред врата собе у коју ће ући, велико платно Пусена, и то оно које личи на Тицијанове „Баханалије“. Помисли како је немогуће да је то оригинал, јер се он, колико се сећа, налази у Лувру. Жил повуче изгравирану златну кваку и показа Адаму да први уђе. Флаше су остале на колима, као да су потпуно небитне. Упита треба ли да их донесу, а Жил одврати како ће се за то побринути неко други.

Прошли су кроз ту просторију, која је сва била у смарагднозеленим нијансама (зелени зидови са огромним сликама у тамнозелено-златним рамовима, под, плафон, па чак и намештај) и кроз још три исте такве у црвеним и љубичастим тоновима, да би се белим, металним, спиралним степеницама попели у нешто што се могло назвати поткровљем. Жил га уведе у један собичак. Пристојан, с великим брачним креветом модерног дизајна и америчким плакаром. И у овој соби слике су биле импозантне. Репродукције или оригинали – упорно се трудио да докучи. „Не верујем да је ово Кандински, али веома личи!“ Жил му рече да се раскомоти, купатило је лево, а лакеј ће му послужити вечеру. Додаде да је ту ДВД, показавши где стоје дискови и удаљи се уз наклон.

Да ли сме да изађе из ове собе? Чини се да није баш паметно. Где је та волшебна маркиза? Где је Лена? Шта сад ради, на пример, Врач, кева, Озрен? Аријадна му уопште није падала на памет. Мораће да купи нов француски број, онај је уништио да му не би ушли у траг. Боже, како је осрамотио Божу и Марицу, боље никада да им не изађе на очи, а за проклетог дебелог, длакавог Озрена га баш заболе. Оне бабе које је одрадио и нису биле тако лоше, кад мало боље размисли, бар су биле беспрекорно чисте и издепилиране. Зашто му сад лакеј не донесе и мало белог праха, али већ је касно, боље да легне, сутра га очекује неизвесност већа од Атлантског океана, чији мирис је непрекидно осећао, што га је излуђивало, јер га још не беше видео. Маши се за дискове. Све неке француске бљувотине. У часу када је стигао до последње кутије, неко закуца на врата. То је вероватно лакеј. Није стигао ни да викне „ентрер”, кад овај улете у собу, гурајући колица начичкана разним ђаконијама. Сасвим очигледно лакеј, неки Шпанац или Португалац. Рече му на енглеском да ужива у специјалитету од шпаргли њиховог шефа кухиње и ономе што држи у руци. Није ни видео шта држи у руци. „Па, то је порнић!“, пренерази се слатко. Шпанац му намигну и нестаде уз наклон. „Саша Греј! Па, то је потпуно невероватно! Моја омиљена, омиљена!“ Махнито угура ДВД, сипа себи вино, зграби једну шпарглу у неком белом сосу и седе на софу испред великог екрана. Саша је похотно подврискивала својим умилним гласићем, а он, уз велики гутљај вина, извади свог јунака. А, јунак је хрлио ка небесима. Тачно у трену када је хтео да експлодира, Адам зачу ритмично гребање ноктима по вратима. У трзају испусти чашу вина на под, махинално пође да је подигне, али пропусти да врати јунака назад у његово скровиште. Беше касно, маркиза је стајала, широко осмехнута, насред собе.

– Младићу, па ви располажете изванредним богатствима! Тако сам и обавештена. Мислим да ће наша сарадња бити веома успешна. Изванредно сте поступили што нисте побегли с новцем, више се никада не бисте нигде вратили.

Закикота се највишим могућим Це, од којег га заболеше бубне опне. Брже-боље подиже чашу на сто и утури јунака у панталоне.

– Ох, извините, мадам, нисам очекивао... Ваш...

– Ах, Педро је увек помало несташан, знате какви су Шпанци... Надам се да вам се соба допада. Мој секретар ће доћи сутра да вам саопшти инструкције. Ја сад морам хитно да ухватим „sommeil de beauté“, што препоручујем и вама, лепи младићу, сутра нас очекује напоран дан. Лаку ноћ!

Опет се несносно закикота, те нестаде иза врата. „Не верујем која лујка! На шта личи жена! Ваљда мисли да је то лепо. А, како се тек обукла, ха-ха-ха-ха! Брате мили, који фрик! Има фацу ко она швеца Версаћеова, Донатела... Да, јеботе, опет не знам како се зове...“

Безимена маркиза, рекло би се, у позним педесетим, нафилована ботоксом и силиконима, коже лица затегнуте до самих костију, обукла се као патуљци из „Чаробњака из Оза“: црвени хаљетак на беле туфне, огромна црвена машна испод груди, волани, карнерићи, огрлица од тешких рубина, минђуше такође, фризура налик онима из времена позног рококоа, на неколико спратова, с неидентификованим објектима у њој. Да л' је било воће или цвеће, није му било баш најјасније. У сваком случају, превише свега. Уморан од „ванземаљских призора“, оде под туш. Кабина је невероватно подсећала на ону Врачеву руску машину. Чим је пустио први млаз, сети се лудачког секса с Леном у Авињону, који није ни видео. Та секси маторка га је прописно исцедила, али било је јасно да је послата у инспекцију, на задатак. Ту мисао је одагнао, уз констатацију да се то само одиграва у филмовима. Да ли ће доћи на тајанствену забаву? Да ли је Врач стварно послао слику његове ауре, која не постоји, на анализу у Москву? Ако лаже, зашто лаже? Спопадала су га питања док је тонуо у сан, овај пут без снова.

Ујутро, уместо сунца, угледа нечију стражњицу. Протрља очи, али две полутке ни макац. Педро је ритмично мешао, надвијен над колица. Око паса имао је само белу кецељицу оивичену карнерима, а горе прописани део униформе. Адам се усправи у седећи положај. Најбоље ће бити да се направи луд, као да је све нормално и уобичајено, као да то виђа сваког јутра. Развукавши осмех у тону блештавобеле кецељице, обавијен контрастом своје тамне пути, Педро се нагло окрете, још држећи кашичицу у руци.

– Да ли је господин имао пријатан сан? Госпођа маркиза је инсистирала на јаком доручку – тартар бифтек какав сигурно нисте пробали, хе-хе. Попијте и ово, госпођин еликсир... Инсистирала је. Као знак добродошлице.

Узевши чашу наизглед обичног црног вина, Адам га упитно погледа и помисли: „Ка' ће та кока већ једном!“

– Вино је, не бојте се, лепи незнанче! Како госпођа каже: „За добро вино неопходни су мистерија, магија, елеганција и екселенција“.

Па настави да меша крваву смесу, уз покрете који би омамили сваког мушкарца са зрном женскости у себи. Адам је то зрно поседовао. Волео је највише од свега на свету да се мази и буде мажен, да док се мази мазно говори. Обожавао је и тепање. Мајка га је увек гладила по косици, тепајући му разним именима, док га у пубертету није почео обузимати стид. „Кево, мојне ме бламираш“, говорио би јој кад би га целог избалавила испред школског. Зато је свака девојка, која је желела да га задржи више од једне ноћи, морала постати виртуоз у обе вештине, као и у мешању. Став и глас му беху мужевни, а свеукупна појава онаква каквим су баке замишљале принчеве. Шта год би обукао изгледао је као племић, племић који плени. Маркизи је то одмах било белодано, док је он осећао подсмех и нешто застрашујуће у вези с њом, нешто што се мешало са осећајем непријатности и велике радозналости. Нешто што је било испод свих тих бизарних украса. „Француски Дивајн“, помисли у себи и гласно се насмеја.

Тартар бифтек заиста изванредан, а вино још није приказивало никакве спектакуларне последице. Осећао је само изразиту будност и чилост, осећај неизвесности за тренутак је нестао. То је приписао ситости и наспаваности. Скученост собе у поткровљу није му дозвољавала да дише, те одлучи да се мало промува по „шатоу“, иако је имао потмуо осећај да је то непаметно. Уђе у амерички плакар, кад тамо све врхунска мушка одела и разни други одевни предмети. Узе један диван, мек, црн, вунени џемпер и нешто што је личило на фармерке. Одлучио је, успут, да сву своју преосталу одећу баци. Таман када се машио за кваку, с друге стране врата неко покуша исто. Повуци– потегни, у собу упаде, готово срушивши Адама – Лена.

– Брзо, затвори врата, закључај!

– Лена! Откуд ти? Нестала си... О чему се ради, бежиш?

– Нико не зна да сам овде. Морам нешто да узмем из ормара. Молим те, стани код врата, ослушкуј да ли ће неко да наиђе. Ускоро би требало да дођу по тебе.

– Шта да узмеш? Молим те, објасни ми о чему се ради! И објасни, зашто сам ја овде и зашто си ме онако оставила с оноликим парама? – коначно поче да поставља питања.

– Не могу сад ништа да ти објашњавам. Што се тебе тиче, биће све у реду.

Уђе у плакар и затвори врата. Макар пет минута остала је тамо. Напокон, изађе сва задихана, држећи у руци неки пакет величине цигле. Одмах му сину – кока! Не оклевајући ни трена, упита да ли је то оно што му је оставила у Авињону. Лена га прострели погледом. Да, била је врашки секси, чак и тако избезумљена. Тишина је значила потврдан одговор. Упути јој поглед молећивог кученцета.

– Желиш још... – насмеја се волшебно, али с видљивим грчем страха у угловима усана.

– Дааа, желииим! – одговори он као из топа.

– Ух, кад ме гледаш тим очима, не могу да ти кажем не! – Извади из торбице пакетић и пружи му га. Адам се маши да га захвати, кад ова повуче руку уназад. – А-а! Но, но... Прво мораш да ми се закунеш да никоме никада нећеш рећи да си ме видео.

– О, Боже, Лена, наравно да нећу никоме рећи! Видим да си...

– Да, јесам. Молим те, прећути овај сусрет, ако желиш да...

Тад зачуше неко куцање. Лена истог часа фурну опет у плакар. То је био Педро, сав разигран и лепршав. Рече Адаму да под хитно скине тај џемпер и обуче неко лепо одело. Хтеде да уђе у орман да му покаже где се налазе, а Адам брже-боље стаде између њега и врата, рекавши како би он радије сам изабрао, и обећа како га неће разочарати, нарочито госпођу маркизу. Помало резигниран, Педро се тобоже надури, па му показа прстом свој образ, очекујући пољубац. Адам се згрози, ал' одлучи да му се не замера, те га цоки, онако овлаш. Лакеј се сав зајапури и рече да тачно у два сиђе доле у салу за ручавање, коју ће лако пронаћи, па изјури напоље с колицима, врцкајући кошчатим голим дупенцетом. Адам куцну на врата Лени, али не доби повратни одговор. Поче да је дозива, али чу само тишину. Уђе у ормар, кад тамо ни трага од Лене. Пренерази се. Све је претражио, гледао измећу сваког појединачног одела, чак се попео мердевинама тамо где су џемпери и мајице били наслагани једни на друге до плафона. Лена је нестала! Закључи да мора постојати неки тајни пролаз. Даде се у поновну претрагу, дозивајући Лену гласним шапатом. Сетио се из детективских филмова да куца по површини, не би ли открио шупљину. И заиста, на једном месту звук је био другачији, звонкији. Иза одела није био зид, већ дрво, нешто као шпер-плоча. Притисну јако. Ништа се не помери. Поче затим да повлачи шакама по дрвеном претинцу, верујући да је отвор на клизни погон. Био је у праву, пролаз се отворио. Тихо дозва Ленино име, али опет га дочекаше тишина и мрак. Понови неколико пута, ал' беше тајац. Реши да чим пре претражи ове тајне одаје, а сад би морао хитно да се спреми за ручак с накарадном маркизом. Нашао је изванредан „бриони“ браон сако од твида са закрпама од уштављене коже на лактовима и одличну умерено карирану кошуљу исте фирме, уске подврнуте тамне фармерке „J.Crew“, фантастичне зумбане браон „gucci“ ципеле и тегет, проткану свилом „burberry“ кравату. Био је спреман за поновни сусрет сa „оним створењем“.

Часовник на зиду показивао је пола два. Таман ће имати мало времена да разгледа „шато“, али пре тога мораће да куша ову фину робу. Снифну две подугачке црте, те изађе из собе и крену на супротну страну од оне којом су дошли. Надао се да ће пронаћи још које степенице којима би се спустио на први спрат. Док је врлудао знатно ужим ходницима поткровља, свим силама трудио се да одагна из главе мистерију Лениног нестанка. Једно му је било јасно – Лена је бежала. Од кога, чега и зашто – то је само наслућивао. Да им није мазнула коку, питао се. Ако је мазнула, онда је заиста награбусила, јер у том пакету било је најмање кило белог праха. Пошто је знала за тајни пролаз, то само значи да је домаћа у овој уклетој кући. Поновио је себи да ће та разматрања одложити за касније, али она су се непрекидно враћала. Ако је знала за тајни ходник, зашто онда њиме није дошла у тај гардеробер где је штековала гудру? Ако је хтела да је нико не види, како је успела да прође неопажена кроз „шато“? Док је тако пребирао по свим комбинацијама у вези с Лениним изненадним појављивањем и још изненаднијим нестајањем, пред очима му се указа огромно Хорусово око преко целог зида на крају ходника. „Мора да су ту негде степенице“, помисли, не баш уверен у своја очекивања.

Гледао је око, око је гледало њега. Очито је запао у ћорсокак, ни лево ни десно није било никаквог скретања, само голи дрвени зидови. Изнервира се и опали Хоруса директно у зеницу песницом. У том трену, око се по средини раствори и указа му се огромна сала поплочана шаховским пољима и нечим што је личило на онај високи олтар у Сант Емилиону у самом дну. По зидовима беху свакојаки симболи, који њему готово ништа нису значили, сем великог пентаграма, Давидове звезде и Божијег ока у троуглу. Приђе олтару који је био прекривен љубичастим сатенским чаршавом. На њему стајаше јеврејски свећњак, менора. Дубоко се замисли, те закључи да је упао у седиште неке опаке секте. У трену када се окрете, чу неки нискофреквентан, потмуо звук. Поново се окрену лицем ка олтару и звук постаде хук. Опет му окрете леђа, а звук-хук постаде још дубљи. Уради тако још неколико пута, хук-звук сваки пут све дубљи и снажнији, као да се претворио у буру. Побеже из уклете сале главом без обзира, трчећи. Хорусова врата затворише се за њим уз снажан тресак. „Боже, само да ово нико није чуо!“, панично помисли. Степенице није нигде пронашао, те се брже-боље упути на доњи спрат истим путем којим га је Жил довео. Дијамантски лифт је водио у гаражу, а мало даље од лифта налазиле су се велелепне степенице. Некако се заузда да не истражује даље – ово му је било заиста довољно.

Салон за ручавање лако је пронашао. Чим је крочио у приземље, одмах лево од улаза угледа четворокрилна стаклена врата, а иза њих фризуру оне креатуре, која је седела за столом, окружена бројном послугом.

– Младићу, изволите, придружите ми се! Ово је мој повереник и секретар, премудри Асклепијус.

Представи му неко створење које је седело на високој столици поред ње, за које је могао да се опклади да је обична прегојена црна мачкетина обучена у чаробњачку одору.

– Адам, веома ми је драго – некако се прибра и ухвати мачора за шапу, опонашајући руковање. „Ова баба је потпуно, али потпуно луда! Ајд се зајебавам, нек иде живот!“

– Седите, младићу. Јешћемо у миру. После ће вам мој секретар објаснити шта се од вас очекује.

Није веровао шта чује и види. Још ће мачка проговорити! Мачор је чкиљио урокљивим очима, потпуно незаинтересован за све што се око њега збива.

– Хајдете, младићу, једите, зар вам се не допада наш нови специјалитет – рагу од дивљег вепра са папарделама од црних тартуфа.

– Наравно да ми се допада, само сам мало застао да му се дивим. Добар тек, мадам!

– Вама такође, прелепи младићу!

Маркиза је за ову прилику обукла балон хаљину од ПВЦ-а дречеће циклама боје, а у коси је имала најмање десетак морских коњића. Није се могао начудити. Када су завршили, настаде непријатна тишина, у којој маркиза зграби мачора и поче га миловати по тестисима. Дошло му је да исповрати целу дивљу свињу. У једном тренутку, маркиза стисну мачора прејако, а мачор одскочи, уз гласан мјаук. Звучало је као крик новорођенчета. Мачор одскочи неколико метара од стола.

– Премудри Асклепијус је рекао да сте подобни. Сад преостаје да сачекамо Месечев сат и преображај може отпочети.

„Преображај? Да ли сам добро чуо? Шта сере ова баба, који, бре, преображај?!

Постројени лакеји окаменили су се као грчки евзони. „Шта све ови јадни људи морају да трпе! Мора да их добро плаћа, кад подносе овакву тортуру“.

– Младићу, ваша улога је кључна. Педро ће вам донети вашу одору. Обуците је и не мрдајте из собе док вас не позову. Можете се сад удаљити.

Затим даде знак једном од „евзона“, а овај отрча, довати премудрог Асклепијуса и посади јој га у крило. На излазу, Педро га сачека са одором, умотаном у неки папир, пребаченом преко руку.

– Испратићу вас до собе. Надам се да сте уживали у ручку. Мадам веома полаже пажњу на детаље. Данашњи мени сачињен је посебно у вашу част.

– Шта да вам кажем, сем да сам веома поласкан. Маркиза је свакако изузетна жена, то се види на први поглед...

– Свакако, тек ћете се уверити, хе-хе-хе...

Збунио га је овај смех на крају, па помисли да није нешто погрешно рекао на француском. Потом се веома похвално изразио о дивљем вепру. Овога пута ушли су у лифт у приземљу, поново прошли кроз оне три разнобојне одаје, па опет спиралним степеницама до поткровља. Педро се непрекидно загонетно смејуљио, а Адам се лудо забављао, уверен да перверзни Шпанац дели његов подсмех у односу на маркизу.

„Шта ће од свега овога да испадне? Можеш ти то, Адаме, можеш!“, бодрио се, седећи на ивици кревета. Проблем је једино био у ономе „шта“, шта он то може? Али, то му је мало, ако имало, допирало до свести. Једина константа у његовом осећајном и мисаоном бићу била је – још, још и још ужитака. Занимљива ствар у тој поставци је што није могао да одреди тај ужитак као нешто супстанцијално, већ само као још веће „још“. Блага депресија почела је да га обузима, а биће да је био под утиском оних хукова које није смео ни по аналогији да повеже са оним због чега је ишао код Врача. Тад упаде Пјер, сав задихан.

– Драги пријатељу, морамо пожурити! Да вам помогнем? Мислио сам да сте већ готови, али разумем, хи-хи-хи, крој је мало компликован – рече, сав се увијајући да прикаже ту компликованост.

– Не, не, хвала, могу сам – а појма није имао, јер онај замотуљак није ни отворио.

Пламеноцрвена хаљина од сибирске куне, тешке свиле, украшена самуровином. Сибирска куна му је необично пријала. Под надражајем те пријатности, навирала је чежња за оним путеним „још“. Сав се тактилно осећао. Рече Пјеру како се неизмерно радује што га види, али мора да иде на место које ни краљеви не заобилазе. Срочио је, поносно уверен у свој неизмерни напредак у француском језику. Када се отарасио Пјера, кога му уопште није било драго што види, развуче црту над којом би се и Лена згранула. Поправи хаљину и победоносно ступи у ходник. Пјер га похвали за брзину. Прво што се упитао беше да ли ће опет у љиљански лифт са дијамантом, или кроз оне три психоделичне собе, или не дај Боже у Хорусову зеницу. Бели прах диктирао је расположење које уопште није било у складу са ситуацијом. Нормалан човек, или „човек“, веома би се запитао за своју судбину у тренутку потпуне неизвесности, али Адам, грађанин најлуђег града на планети, мислио је о томе шта значи Хорусово око и како је баш могао да добије бољу оцену из старог века. „Ма, боле ме уво! 'Де су рибе, 'де је музика, 'де је зезање?“, једине мисли које је имао храбрости да пропусти кроз своју сиву масу.

А његова сива маса беше у праву – отишли су право у ирис. Тамо је заиста било најбоље зезање – „евзони“ преобучени у сподобе у црвеним и црним одорама с капуљачама на главама, док маркиза клечи на високом олтару и гизда се као Сфинга.

„Аууу, у п... материну!“, оте му се полугласом на матерњем језику. Размишљао је брзином светлости: „Ш'а ’оће ова матора? Ш'о клечи? Ко из оног филма! Где је Лена, та проклето секси маторка ш'о ме увалила у све ово?“ Међутим, никакве мисли, никаква питања, нису могли одагнати усуд. А, усуд беше...

Маркиза сиђе са олтара, приђе му и даде да пије оног истог сумњивог напитка од тог јутра. Није прогутао. Стајао је, правећи се да је све у реду, такорећи по протоколу. Четири „евзона“ приђоше, дохватише га за руке и ноге, положише на камени олтар потрбушке, везаше црвеним конопцима за алке са стране и замумлаше неку ритуалну песмицу, што му је зазвучало као тибетански монаси у некој чудној грегоријанској поп продукцији. Положај тела није му дозвољавао да избљује текућину, а да присутни не примете. Затим га сподобе с капуљачама окадише разним мирисним уљима, посуше ђумбировим прахом и пошкропише сумпорном водицом, све увијајући се око олтара као јегуље око фјордова, мумлајући све јаче и јаче. Толико је забаздило, да би очекивана реакција свију присутних требало да буде, ако не повраћање, оно бар гађење. Међутим, уследило је оргазмичко уздисање и удисање. У једној лаконској мисли, схвати да ове људе надражује одвратност. Али, одмах се опомену, сетивши се свог примитивног, запуштеног, прљавог, нетолерантног, ксенофобичног, заблуделог племена, и ко је он да суди овима, тако богатим, прогресивним и успешним, њима који брижљиво негују своје древне култове до данашњих дана, док они његови не знају ни ко су, ни одакле су, нити да ли су уопште долазили, а нарочито ком се богу моле. Веома често не знају ни против кога ратују, ко им је стварно пријатељ, а ко прикривени непријатељ.

„Истински прогрес је у освешћеној традицији која даје снагу искона и напретку што стреми у бескон, коме се не назире крај, баш као што увек постоји могућност већег оргазма од претходног.“ Ови бриљантни закључци у трену се експериментално потврдише. Покусни кунић беше он, залутала црна овчица с периферије, или пак из самог средишта Европе.

Маркиза одједном искочи из масе црно-црвених креатура, огрнута плаштом од белог сатена, са спуштеним белим велом преко лица, те стаде тик наспрам његове главе. Притисну неко скривено дугме, а гвоздени рам, за који беше привезан, одвоји се од камене основе и он се нађе где виси у ваздуху изнад олтара. Од наглог трзаја, прогута напитак. Маркиза изговори бајалицу на неком неразумљивом језику и одмаче се неколико корака уназад. Био је сигуран да то није француски. Један од оних у окултним мантијама приђе, носећи у руци сребрни ковчежић који положи на олтар. Учини му се да је то Пјер. Није могао да види садржину ковчега, јер био је окренут леђима. Није могао ни да чује шта овај ради, јер је мумлање постајало заглушујуће. Двојица других мантијаша попеше се на неке практикабле, па му великим маказама исекоше хаљину и доње рубље. Маркиза опет приђе и притисну дугме. Шине на раму склизнуше надоле и он се нађе стражњицом у нивоу ивице олтара. Мантијаш га нежно поседну, а онај с ковчежићем приђе, држећи у руци вату. То је дефинитивно био Пјер. Адам му упути битан поглед, прожет лаганим ужасом, а овај му се кротко насмеја и, помазивши га по глави, снажно ухвати „јунака“. Хтео је да пусти крик, да опсује, али из његових уста није изашло ништа, као да су му утрнуле гласне жице, као немушт вапај. Пјер му ватицом премаза пенис постранце. Оде до ковчежића и врати се држећи у руци шприц. Адам у том трену опет покуша да проговори, да врисне, бар направи неку гримасу, али ништа од тога није се збило – потпуно је обамро. Приђе други мантијаш, могао би се заклети да је то био Жил, али већ му је постало свеједно. Како год да окрене, надрљао је. Зато је најмудрије да се једноставно препусти стихијама судбине. Наводни Жил преузе „јунака“ и приљуби му га уз бутину, док је Пјер истискивао неку текућину из шприца. Кад се уверио да је све у реду, опет га помази по коси и само му кратко на увце дошапну: „Не бој се, лепи, ти си наш јунак!“ Адам је заиста најискреније хтео да га отера изравно у сва сочна места која описују псовке његовог језика, али, наравно, и одвећ досадно, остао је нем. Жил стегну јаче, а Пјер му забоде иглу директ у посрнулог јунака. У дворани настаде општа еуфорија. Маркиза поче да игра као епилептична Бијонсе, а маскирани „евзони“ да се врте укруг око своје осе попут дервиша. Адам, мученик, отвори уста да се продере, али авај, опет онај немушти крик.

Пир је трајао око пола сата, кад, ево и „јунака“, воздигао се, спреман на готовс. Адам тад схвати да је изгубио комуникацију са сопственим органом. Орган је постао дрчан и незаинтересован за свог власника. Тад маркиза стаде насред шаховскога поља и поче да урла из свег гласа: „Renascentis, renascentis, renascentis!“ Стрже онај бели плашт са себе, кад испод грудњак од неког црвеног ПВЦ-а а доле гаће од истог материјала, не баш празне. Адам је сад био уверен да халуцинира. И даље није могао да помери руке, не би ли се уштинуо, али није ни било потребе. Маркиза је пришла и добрано уштинула онога који је отказао послушност. Наиме, толико га је снажно усисавала у уста, да га је штипало. Бол од инјекције уопште није осетио, вероватно од шока, или од напитка, или од коке, или ко ће га знати... Онда се маркиза усправила и дала знак неком „евзону“ да одвеже Адама. Слобода, али лажна и зацело кратка.

Ви сте сада Селенис, младићу, и ви ћете извршити дело препорађања. Не смете рећи ни једну једину реч. У мени ћете зачети семе нове мене.

Два „евзона“ га дохватише за мишице, рекавши: „Знате шта вам је чинити“, и приљубише уз маркизу, која се у међувремену пресамитила преко олтара. „Да ли ја треба сада... ово чудовиште да...“ Лубрикант се цедио, а Адаму су утрнуле мисли. Чак није замишљао ни неку феноменалну цицу ради надахнућа, нити хтео да пусти у кортекс слику савршено депилираних, омањих тестиса који су блеснули у тренутку када је јунак схватио да пролази кроз „тесна врата“.

После су га опет везали за олтар који се преклопио.

Сви се лепо и угодно изређаше...

 

 

 

 

 

 

 

Наравоученије

 

 

 

 

 

 

Попут Венере из морске пене изронила је Она. Он је ходао бос по плићаку, подвијених ногавица. Коса у контрасветлу обавила се око, као од песка и млека извајаних, њених облих удова. Застао је и помислио на вечност. Пустио је да га не види, јер вечност је невидљива. Хтео је да буде праведан од почетка. Застао је. Морао је – никада пре није осетио да би могао да заволи. Није то била свесна мисао. То је био никад јаснији осећај. Недвосмислен – Она је Та!

Упијао је погледом сваку капљицу с њеног тела. Легла је на пешкир. Није приметила да су њих двоје једини на плажи. Заспала је. Устао је и кренуо ка њој без икаквог плана. Стао изнад ње и посматрао капљице како се пресијавају на врелом сунцу. Изгорела је.

У манастиру се догодила невероватна ствар – Аријадна се угојила! Да је сад виде Вера, Вида и Љубица, угризле би се за језик. Пост увек заокружи тамо где треба, и таман колико треба, с невероватном прецизношћу. За њу нема – одустала од себе, иако се то многима чинило и многи су је отписали. Из манастира је отишла никоме се не јавивши, а све у тајном договору са игуманијом Маријом, коју беше необично заволела. Игуманија је сматрала да мора да се измести из познатог окружења и оде у непознато. Отац и мајка су и даље мислили да је тамо – монахиње не цинкаре. Отишла је, на препоруку, у манастир посвећен Девици Марији, близу Кнососа и Ираклиона. У прво време боравила је у њему, али касније је пронашла посао промотера неког познатог туристичког водича, који јој је за кратко време донео довољно новца да може себи приуштити плажу и море по цео дан. Крстарила је археолошким локалитетима и обалом, док није пронашла ту рајску, дивљу плажу и на њој заспала, исцрпљена од свега. Тада је наишао Он и променио јој живот, у само једном дану.

Чак и у сну, човек може да осети када га неко посматра. Кроз дуге трепавице промолило се вито мушко тело. Учини јој се – Христос.

– Изгорели сте, требало би да се намажете док не буде касно – рече јој на

енглеском с јаким грчким нагласком.

Аријадна трепну неколико пута и упита колико има сати.

– Три. Сунце још пржи, требало би да се преместите у хлад. Имате тамо испод оне маслине.

Аријадна се придиже да осмотри маслину. Имао је преко четрдесет година, чак близу педесет, али грађен као бронзана копија Фидијине статуе. Ситно уковрџане косе, прошаране седим праменовима, преплануо и чврст. Од контраста његових маслинастозелених очију и коже пресече је у стомаку, а колена задрхташе. Уопште није личио на типичног Новогрка, ниског растом и црномањастог. Кроз главу јој пролете питање да ли су Грци примили више турског гена, или су такви као сви медитерански, јужњачки народи вреле крви. „Добро, Шпанци маварскога имају на претек“, примети. Растресе косу и усуди се да га погледа у очи.

– Το όνομά μου είναι Χρήστος.

Није знала шта ју је придржало да остане на ногама. После је схватила да је то био Он; после, у води, док је треперила по хоризонту плаветног ужаса задовољства. Док је пловила у сусрет Сунцу затворених очију, док су се таласи пожуде разбијали о обале претеће среће, док су јој бедра клизила кроз воду као кроз свемир.

Отишли су у Кносос. Аријадна је размотала клупко своје најмоћније страсти – љубав на, и према, првокласном археолошком локалитету. У шали је после говорила како се тог дана заокружила прича о њеном имену и бићу, што наравно нико сем ње није схватао, чак ни времешни господин Каралис, чије ће презиме поносито ставити испред свог у року од непуних годину дана. Историчарка и археолог – комплементарнији пар у васиони се није могао пронаћи. Опет у шали, она је тврдила како је он „наш човек“ и организовала му неколико тезги по локалитетима око реке Фисон, тј. Дунава, не би ли га приморала да то сам себи докаже. Професор Симоновић био је презадовољан зетом када га је после два ремија коначно матирао. Онда су могли на миру да се упусте у размену интелектуалног блага. Мајка манекенка, с друге стране, готово је трзала на зеленооког младожењу, иначе њеног вршњака, али се успешно савладавала, јер била је озарена коначним задовољењем митолошке правде – Христос је васкрснуо несрећну Аријадну! У то име, ишла је свакодневно у цркву и молила Бога да отера сва искушења од ње и њеног детета, као и да јој хитно подари унуче, а може и два, и три, и... Ипак, одлучили су да се врате на Крит, јер су престонице обе земље биле захваћене страшним социјалним и политичким немирима, а Аријадни се чинило да је била сведок историје за три живота. Посветили су се искључиво науци, плажама и прављењу потомства.

Љубица и Владица, Вида и Цане, Вера и њен нови дечко, црнац из Луизијане, Врач и провинцијалка, спремали су се за одлазак на велику свадбу на оној плажи где су се Аријадна и Христос упознали. Владало је опште усхићење и одушевљење. У том лудилу, сви су истовремено и једногласно одлучили да се венчају. Било им је свеједно што ће се све обавити у другој земљи. Игуманија је опет потегла своје критске везе, па су прошли без великих трошкова. По повратку у свој луди град Врач, наравно, одлучи да овога пута направи славље за све оне који нису могли да им се придруже.

Уз неизбежног Ди-Џеј Фанкенстајна, весеље се претворило у живу лаву. Христос је играо као бог, а Аријадна је сијала као најсветлије сазвежђе, крунисана ужитком среће вечне љубави. Али, ђаво не би био то што јесте, кад не би покушао на леп начин да поквари срећу. На путу до клозета, Аријадна угледа Адама, који тек што беше пристигао. Ништа јој се није десило, осети само дубоко сажаљење. Пришла му је и рекла „здраво, како си“. Извињавао се, рекао да никада себи неће опростити – сазнао је за трагедију изгубљене бебе. Иначе, сад станује код мајке, а онај длакави Озрен се смувао са облапорном Наташом и оставио часну Љубинку саму. Мајка и син поново заједно – баш како доликује народу који нестаје. Прећутао је свима да је његов мушки понос остао на окултној гиљотини луде маркизе, тј. маркиза, наиме, да од тада више није показивао никакве знаке живота. Могло би се рећи да је тиме задовољена такозвана поетска правда. Када је угледао веселог Христоса, сетио се Лене, која је испливала из језера као Офелија док је бежао из „шатоа“. И даље му није била јасна коначна Промисао, иако је наслућивао да се ради о простој казни и нужној жртви.

Слобода и нужност, близнакиње – тако различите, а у бити истоветне. Аријадна је непрекидно захваљивала двема Маријама, игуманији и Богородици, што су је научиле да опрости, што су јој показале како да разбије одурну скраму мржње око срца свог.

Помазила га је по образу, рекавши му да се моли за душу њиховог нерођеног детета, жртвованог на олтару космичког усуда. Христос је то видео и није никада питао ко је тај младић. Знао је, осећао је, да неке ствари треба заувек препустити тишини.

 

 

Ирина Марковић

 

127

 

Impressum

Tag der Veröffentlichung: 22.05.2018

Alle Rechte vorbehalten

Nächste Seite
Seite 1 /